Uvedimo italijanski model

Tadašnji ministar mi je, eksplicirajući stanje u svom resoru i planovima ministarstva, učinilo mi se iskreno, objasnio zašto bi za Italiju bio od velike važnosti zajednički nastup italijanskih i srpskih istraživača na konkursima kojima EU naučni fondovi pozivaju evropske istraživače da rešavaju naučne probleme u oblastima koje je EU proglasila prioritetnim za razvoj svojih država članica. Posebno je naglasio da Italija nema dovoljno novca da samostalno finansira bazične naučne projekte, i da zbog toga nastoji da takvu vrstu istraživanja premesti u EU i internacionalni ambijent, da bi zajedno sa drugim obezbedila njihovu realizaciju i finansiranje iz istraživačkih EU i drugih međunarodnih fondova u koje i sama ulaže. Budžetska sredstva, kojima raspolaže ovo italijansko ministarstvo, a koja, usput rečeno, po svom iznosu i procentualnom udelu u kompletnom italijanskom budžetu, predstavljaju nedosanjani san naših naučnih resora, oni gotovo isključivo usmeravaju u realizaciju tehnološko-razvojnih projekata, čiji je cilj unapređenje postojećih i razvoj novih industrijskih tehnologija, koje treba da povećavaju konkurentnost italijanske industrije u realnom vremenu, i čije rezultate Italija, kao što čine i sve zemlje sveta sa svojim novim tehničko-tehnološkim rezultatima, nastoji da sačuva samo za sebe dok se njihovom primenom ne obezbedi planirani profit.

Pokušavao sam da izbegnem priču kako se to radi u Srbiji, i sa zahvalnošću sam prihvatio da njegovu ponudu za zajednički naučnoistraživački nastup prema EU i drugim međunarodnim fondovima, i ponudu da njegovo ministarstvo stipendira poslediplomske studije pedeset mladih istraživača na italijanskim univerzitetima, prenesem nadležnim, što sam po povratku u zemlju i učinio.

Ovo moje podsećanje na italijanske istraživačke prioritete i mehanizme ulaganja u istraživanja i razvoj, iznosim u ovom tekstu zato što mislim da bi opisani model ulaganja budžetskih sredstava namenjenih razvoju istraživanja mogao biti primenjen i u Srbiji.

Ako igde postoji vapijuća potreba za unapređenjem i ovladavanjem novim industrijskim i energetskim tehnologijama, onda je to Srbija. Ako igde ima manje istraživača koji se školuju i pripremaju za istraživače u oblasti industrijskog i energetskog tehnološkog razvoja, onda je to, opet, Srbija. Ako Srbija stvarno želi da ostvari usvojene prioritete u oblasti naučno-tehnološkog razvoja, onda se, kao i u Italiji, dominantna budžetska sredstva moraju usmeriti u razvoj industrijskih i energetskih tehnologija, a istraživanja iz oblasti tzv. osnovnih (baznih) nauka pomeriti prema EU i drugim međunarodnim fondovima.

Dolazeći konkursi za finansiranje novog ciklusa naučnoistraživačkih projekata su prava prilika da se započne sa promenom dosadašnje prakse i da se primeni oprobani i rezultativni italijanski model! Takav model finansiranja omogućio je, pored ostalog, da Italija postane industrijska velesila, čiju privrednu infrastrukturu ne uspeva ozbiljnije da uzdrma ni tekuća svetska ekonomska kriza. Zašto ne verovati da bi postepeni prelazak na takav način finansiranja istraživanja pomogao da srpska industrija i ekonomija stanu na zelene razvojne grane, u roku ne dužem od deset godina.

U suprotnom – bićemo i ostaćemo samo protočni „naučnoistraživački bojler“, iz koga će drugi koristiti „toplu vodu“ za dogrevanje svojih naučno-tehnoloških radionica.