Uvesti red u privatni sektor bezbednosti

A izazova u toj oblasti pred Srbijom još i te kako ima. Vidi se to i kroz rovovsku hvale vrednu borbu koju poverenik za dostupnost informacija i zaštitu podatka o ličnosti i zaštitnik građana vode oko neustavnog prisluškivanja građana od strane obaveštajnih službi.

Jedan od prioriteta bilo koje iduće vlade morao bi konačno biti i bolje pravno regulisanje privatnog sektora bezbednosti. MUP Srbije zapošljava oko 47.000 ljudi, dok prema nekim malobrojnim istraživanjima privatni sektor bezbednosti zapošljava i do 65.000, koji raspolažu sa oko 50.000 komada vatrenog naoružanja. Srbija, koja za sebe tvrdi da je faktor i čak izvoznik bezbednosti u regionu, još uvek je jedina država u regionu Jugoistočne Evrope koja nije pravno uredila poslovanje firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje (FTO), koje inače spadaju u privredne subjekte za koje važe tržišna pravila.

Uzimajući u obzir da bezbednosna situacija u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou, da ni državni sektor bezbednosti nije pod punom demokratskom kontrolom te da vladavina prava još nije uspostavljena, činjenica da delovanje kompanija koje pružaju usluge FTO, a koje neretko krše osnovna prava građana Srbije, nije adekvatno pravno normirano posebno je zabrinjavajuća. U ovakvim okolnostima legitimno je zapitati se ko u Srbiji ima monopol na upotrebu sile.

Problemi sa ovim sektorom i njegovom nemogućnošću integracije u celokupni bezbednosni sistem Srbije počinju 1993. godine, kada je ukinut Zakon o društvenoj samozaštiti koji je donekle omogućavao njegovo regulisanje. Ukidanjem spomenutog zakona pojavila se rupa u sistemu koju je popunio privatni kapital, kome je pogodovalo odsustvo regulative. Ratovi koji su usledili 90-ih godina, formiranje paravojnih i parapolicijskih jedinica, sankcije, ekonomsko i moralno posrnuće celokupnog društva doprineli su cvetanju privatnog sektora bezbednosti u Srbiji. Zbog slabosti države, blokade rada izvršnih organa i politizovanja sudstva, mnoga pravna, ali i fizička lica okretala su se drugim rešenjima u cilju zadovoljavanja svojih potreba, tražeći subjekte koji će moći umesto države ili da naplate njihova potraživanja ili da im pruže sigurnost i bezbednost. Taj posao su obično preuzimale na sebe firme koje se bave privatnim obezbeđenjem, inače blisko povezane sa kriminalnim krugovima koji su prepoznali mogućnost za veliki profit u neregulisanim uslovima. Osnivajući svoje službe za FTO nasilno su primoravali mnoge privredne subjekte da sklope ugovore sa njima i na taj način su legalizovali naplatu „reketa“ radi zaštite.

Nakon 2000. godine redukovanje zaposlenih u vojsci i policiji, državnih institucija teško kompromitovanih ratnozločinačkim nasleđem, pratio je porast zaposlenih u privatnom sektoru bezbednosti. Tada je počeo trend saradnje kompanija za FTO sa zapadnim vladama u trećim zemljama poput Iraka. U tom periodu, koji je obeležilo i proces intenzivne privatizacije u Srbiji, mnoge inostrane kompanije su obezbeđivanje novoprivatizovanih preduzeća poverile privatnim firmama za FTO, pod uslovom da zaposle čuvare koji su do tada radili u društvenim preduzećima. Cilj je bio da se novi vlasnici otarase zaposlenih u saradnji sa privatnim agencijama za pružanje usluga bezbednosti i da zaobiđu zakonsku regulativu, to jest da ne moraju da im plate otpremninu. Ove firme bi sklapale ugovor na određeno vreme sa radnicima koje su primili od privatizovanih firmi, a nakon isteka ugovora, koji su obično trajali oko godinu dana, više nisu imale obavezu da iste radnike ponovo zaposle.

Do dana današnjeg zaposleni u privatnim firmama nemaju status službenih lica i nemaju dozvolu za korišćenje oružja, što uveliko utiče na motivaciju i efikasnost obavljanja posla. Apsurdno, pošto imaju obavezu da nose oružje koje ne smeju da upotrebljavaju, građani ih percipiraju kao pretnju svojoj bezbednosti, a kriminalci ih, svesni ove okolnosti, tako ne doživljavaju.

Izazovi nove vlade su zato u ovoj oblasti višestruki. Osim zakonske neregulisanosti i ogromnog broja radnika koji rade na crno bez bilo kakvog ugovora, problem predstavlja i činjenica da se od angažovanih lica ne traže skoro nikakve kvalifikacije. Obuka nije obavezna pa postojeća predstavlja čistu formalnost i ispod je elementarnih profesionalnih standarda. Plate su jako niske, ponekad čak i niže od minimalne cene rada, a odgovornost koja se zahteva od radnika je velika. Sindikalna organizovanost je na marginama i nailazi na veliko negodovanje vlasnika kompanija. Problem predstavlja i profil radnika. Pored ratnih veterana neretko sa vrlo kompromitovanim biografijama, koji su bili prvobitni izvor kadrova u ovom sektoru, radnici u FTO firmama su sada sve češće studenti, penzioneri ili radnici kojima ovaj posao predstavlja dodatni izvor zarade, svi redom bez dovoljno obuke.

Ni rad privatnih detektivskih agencija, koje često sarađuju sa firmama za FTO, takođe nije adekvatno regulisano zakonom. I jedni i drugi u svom posedu imaju ogromne zbirke podataka o ličnosti do kojih dolaze u svome radu, a koji su izuzetno osetljive sadržine. Ni njihovo rukovanje, način prikupljanja i davanja na korišćenje, kao ni čuvanje nisu zakonski uređeni.

Iako zajednička definicija privatnih bezbednosnih kompanija nije prihvaćena na nivou EU, u većini evropskih država se pod ovim pojmom podrazumeva obezbeđivanje imovine i lica, kao i nadzor, projektovanje sistema tehničke zaštite i organizovanje pratnje transporta novca i drugih dragocenih stvari. Švedska se po kvalitetu usluga koje privatne bezbednosne kompanije pružaju po nekim relevantnim istraživanjima svrstava u sam vrh. Zbog svega gore navedenog, smatramo da bi Srbija morala vrlo brzo da se uhvati u koštac sa ovim velikim izazovom. Za početak, možda tako što će se analizirati dobre evropske prakse i politike u ovoj oblasti, otvoriti javne i ekspertske rasprave i konkursi za izradu praktičnih politika i normativnih rešenja.

Autor je istraživač u Centru za evroatlantske studije iz Beograda