Uzor Dubrovačka republika

I druge evropske države su prolazile kroz različite ratove, ali su u njima tzv. procesi dugog trajanja stvorili stabilan društveni sistem, koji bi se, sam od sebe, regenerisao kada bi utihnuo rat i kada bi nastupilo vreme mira. Britanci bi se tako, na primer, čim bi odložili oružje, vraćali kraljici, fabrici i čaju u pet.

Za razliku od toga, Srbi bi po pravilu, po završetku rata, najpre poveli jedan mali dopunski unutrašnji građanski rat jedni protiv drugih, da bi, nakon što jedna strana pobedi, ona vladala društvom koje je iskrvarilo nasmrt i ostalo bez energije za razvoj. Bez obzira što je većina ratova koje je vodila Srbija u prethodna dva veka bila oslobodilačkog karaktera i što su bili opravdani, baš kao što nije bio opravdan nijedan građanski rat koji smo poveli između sebe samih, i jedni i drugi, kao tektonski društveni poremećaji, blokirali su mogućnost da napravimo neki društveni „višak vrednosti“, te je zato srpsko društvo danas, baš kao i pre dva veka, siromašno i nerazvijeno. Jednostavno govoreći, sve što bi izgradili u miru, rušili bi u ratovima, te je naše društvo uvek iznova počinjalo od nule, krećući se ka nekoj novoj nuli. Plusa i zbira minulog rada, niotkuda. Kontinuiteta, ni za lek.

Stoga je aksiom za dugoročni društveni razvoj Srbije obezbediti duži period mira u kojem bi društvo bilo zaokupljeno samo sobom i svojim problemima, umesto što se bavi „tuđim“ problemima, kao onomad kada smo se bavili ujedinjenjem Južnih Slovena, svetskom revolucijom i, na vrhuncu, borbom protiv novog svetskog poretka. Šta nas briga za svetski poredak kada nismo u poretku mi sami? Neka se Obama i Putin bave svetom, mi treba da se bavimo katastrom, asfaltiranjem, pravljenjem puteva, pravljenjem dece, pravljenjem para, pravljenjem bilo čega što bi mogli ostaviti za sobom kao neki konkretni minuli rad u kome bi mogli uživati potomci. Jer ćemo se u suprotnom ugasiti kao društvo! Jer će pre ili kasnije nastupiti momenat konačne dezintegracije usled toga što će presušiti ljudski i materijalni resursi.

Dakle, prva stavka dugoročnog razvoja Srbije jeste obezbediti uslove za dugi period mira, makar onoliko koliko to od nas zavisi, budući da to realno zavisi i od ponašanja društava sa kojima delimo isti prostor, kao i velikih sila. Kada bi Srbija provela ovaj 21. vek u miru, kao što je 20. vek uglavnom provela u raznoraznim ratovima, moguće bi bilo preokrenuti trend društvene dezintegracije u trend društvenog razvoja i procvata. Da bi se to postiglo, Srbija – pod jedan – nikada od sebe ne sme napraviti „klin“ bilo koje velike sile u dvorištu neke druge velike sile (npr. da bude „ruski klin“ u „nemačkom dvorištu“ ili obrnuto) i – pod dva – mora da održava kooperativne odnose sa komšijskim društvima (bošnjačkim, albanskim, hrvatskim, itd.) ma šta o njima mislila. To podrazumeva stvaranje vešte i sposobne diplomatije koja će biti u stanju da trguje, pregovara i cedi suvu drenovinu iz međunarodnih odnosa koji su ovakvi kakvi jesu. To znači promenu u mentalitetu koji je uvek bio radiji da se potuče u ime bilo koje apstraktne ideje (nacije, partije, itd.) u mentalitet kome će biti milije da pregovara oko realnih interesa (šta dobijamo, šta gubimo, tzv. cost-benefit analiza).

Poput nekadašnje Dubrovačke republike, koja je nominalno (ustavno) bila vezana za različite sile (Vizantiju, Mletačku republiku, Osmansko carstvo, itd), a faktički bila nezavisna, tako i Srbija ne treba da se plete u ustavne definicije svog stanja, već treba da realno radi da ga poboljša. Bez obzira što je svaka analogija ograničena i što je mnogo vode prošlo od vremena Dubrovačke republike, koja je od današnje Srbije bila bitno različita, ta mala i vitalna republika za današnju Srbiju može biti uzorita u višestrukom pogledu.

Na prvom mestu Srbija treba da se pomiri da je njen društveni i državni kapacitet takav da ona može egzistirati jedino kao mala republika, a ne, kao što su to mislili mnogi, kao velika regionalna sila (što ne može ni bilo koja druga od državica koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, koje su takođe osuđene da budu „male republike“). Nadalje, takva situacija i mirenje sa pozicijom „male republike“ vodi realnoj mogućnosti da se republika iznutra institucionalno uredi, jer bi sve snage, umesto toga da i dalje maštamo o „srpskim zemljama“, usmerili na to da ovu jedinu Srbijicu koju realno imamo uredimo na osnovama republikanskog ustava i da formiramo jake institucije.

Takva institucionalno uređena republika u kojoj ne bi bilo pravnog nihilizma i sirove samovolje koji uglavnom karakterišu naš društveni razvoj u prethodna dva veka, bila bi dobar osnov za ekonomski razvoj, jer je za razvoj ekonomije; trgovine, poljoprivrede, energetike i ostalih mogućih strateških privrednih grana potreban ponajpre zakonomeran sistem koji bi garantovao jednakost građana pred zakonom i jednake šanse za sve, uz suštinski obračun sa svim monopolima.

Autor je narodni poslanik Socijaldemokratske partije Srbije i naučni saradnik na Institutu društvenih nauka