Pretpostavlja se da je rođen – iz inata. Deda, po ocu, i sam otac, robijali su, “patriotski”, a deda po majci streljan je ‘43. kao „narodni izdajnik“. „Moju imovinu kontrolisali su svi od Tita pa naovamo, jer ona vekovima postoji” reći će jednom Velja objašnjavajući kako je sve u životu postigao zahvaljujući svojim prstima. Ne metaforično.

Počeo je na proizvodnji betona, apsolvirao disperziju za krečenje i montažu radijatora, u slobodnom vremenu bavio se uzgojem pilića. A onda ga krenulo “sticanje”: nekoliko kuća i okućnica, živuljke u dvorištu, pokriveni bazen, džip. I kajak. Ne u džipu, u bazenu.

Stig’o da stekne i naučnu karijeru. Temu magistarskog rada – „Razvoj modela reinžinjeringa procesa održavanja voznih sredstava željezničko-transportnih preduzeća“ – nisu znali, bez naočara, da izgovore članovi komisije pred kojom je nastupao (dobro, dva od tri člana su bila iz Nove Srbije), ali je Velja – briljirao odbranom rada!

Između sticanja materijalnog bogatstva i akademskih zvanja, Ilić se bavio i reinžinjeringom političke piramide Srbije. Malo komunista, malo “draškovićevac”, osamostalio se posle napada iskrenosti o Vukovoj Danici i samokatapultirao u sam vrh srpske opozicije koja je, konačno, došla glave Miloševiću. Posle 5. oktobra nije bio po volji “onom Zoranu” ali ni ovaj njemu: “Srbijom vlada čovek iz jazbine”, bio je, po običaju, oštar Velja iznoseći javnosti na uvid katastrofalne rezultate Đinđićeve vlade: “Eto, jedna devojčica, studentkinja elektrotehnike, se jednostavno šlogirala od gladi zbog nedostatka hrane u mozgu”.

Kod Vojislava Koštunice bio minister za narod, kapitalne investicije i infrastrukturu (“Mnoge nedovršene poslove mi još nismo ni započeli”, otelo mu se po padu Vlade), gradio bolnice i crkve, asfaltirao puteve diljem izbornih jedinica, uvozio lokomotive, tolerisao “kraduckanje”… Pokušao i da izgradi fabriku duvana, ličnu kardiovaskularnu kliniku i zapati stado “dviski” ali je posle incidenta sa novinarima koji su, mimo saglasnosti čobanina, obeščastili nekoliko ovaca, gotovo digao ruke od ovčarstva. Pripomogao je i u cepanju optužnice protiv Marka Miloševića… Malo maltretirao taksiste i saobraćajce. Jedini se javno pohvalio da je primio u zvaničnu posetu Stiva Bogdanovića, nepostojećeg biznismena iz Amerike. U Briselu je proglašen za jednog od sedam (?) najuspešnijih privrednika Evrope. Nosilac je nekoliko ordena narodnog heroja od više patrijarha i parohija.

Uvek na strani naroda, Velja se gotovo srodio s talentom za detektovanje narodnih neprijatelja: tako je bez pardona uperio jezik u “jevrejskog prevaranta” (Miroljub Labus); “tursku snaju” (Radmila Hrustanović), “mučenicu, gadim se i muka mi je kad joj čujem ime, ne dao Bog da je sretnem” (Natašu Kandić). Iako se radovao što se Čedomir kandidovao za predsednika (“Sad ćemo tačno znati koliko u Srbiji ima narkomana”) kasnije ga je optužio za specifičnu trgovinu – “Dva hektara Metohije, za dve kile belog praška”, a kad se Jovanoviću nije dopalo demoliranje Beograda i paljenja ambasada, ono kad su u februaru Koštunica, Velja i Toma ispred Pionirskog parka branili Kosovo („Oni su nama razbili državu, a mi njima nekoliko prozora. Da nauče šta je demokratija”, V.I.) poručio mu je da će biti srećan “ako doživi mart”. (Ono sa Rasimom Ljajićem je prethodilo moždanom udaru, ili nečemu sličnom, pa se ne važi).

Inače, ne pribegava sili. Sem što je jednom, nogom, pokušao da izbije iz glave neprikladna pitanja novinaru Vladimiru Ješiću, uglavnom preferira dijalog telefonom. Pre neku godinu, u direktnom uključenju u program, nedvosmisleno je obljubio novinarku Olju Bećković. Slično je prošao i Nebojša Čović: u izjavi Studiju B, u samo 150 sekundi, Velja ga je 14 puta počastio epitetima, od „đubre jedno“, do „bolesnik, umno bolestan“. Ništa bolje nije se provela ni sekretarica Dragana Đilasa: “Ma, je l’ znaš ti, bre, ko sam ja!? Sad ću da ti dođem tu i da te nađem kurvetino jedna i da te napušim k… I ne foliraj se nego mi daj tog g… znam da je pored tebe, j… mu mater”!

Evo, dakle, skice za portret jednog prostog, kontinuirano popularnog političara, čoveka iz naroda, domaćina, koji bije teške političke bitke, ali se i krajnje jednostavno ponaša: pojede, popije, redovno pliva, vozi kajak (u bazenu), a fizičku kondiciju još održava, Bože moj, i nabijanjem na “onu stvar”!

Zbog neuobičajenog ponašanja i nekoliko psovki, tog egzotičnog rečeničnog vezivni materijal, maltera i armature srpskog jezika, Veljine reči danas, opet, tumače se govorom emotivno elementarno nepismenog čoveka; ovom i ovakvom Velji spočitavaju da nije u sukobu samo sa okolinom već – zdravim razumom; i čak dijagnosticiraju da on nije samo lud, već da se tako i ponaša.

A onomad, kad je hteo da se žrtvuje, “sadžga” i patriotski “nagna” Madlenku Olbrajt drugačijim smo ga očima gledali!

Šta reći, sem: eto, to je (n)ova Srbija. I dodati: more, nosite se u tri p…e materine; ovakvog ste čoveka našli da podvrgavate psihijatrijskom ispitivanju! Sad?!

(Ovaj tekst je pisan 800. dan otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara dr. Zorana Đinđića)

 

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.