Odavno vest o jednom fudbalskom transferu nije tom brzinom obišla Srbiju i raspolutila je na dva tabora, zasenivši čak i početak košarkaškog Svetskog prvenstva i vaterpolo šampionata Evrope, kao što je prelazak bivšeg golmana Crvene zvezde Vladimira Stojkovića u Partizan. Pozajmica Sportingovog čuvara mreže našem prvaku hit je tema na ulicama i internet forumima, u prevozu, kafićima i domovima, njome se jednako vatreno bave obični, civilizovani navijači ova dva kluba i najžešći momci sa Severa i Juga.
Ne zato što je on prvi fudbaler crveno-belih koji se „usudio“ da obuče dres večitog rivala, isto je prošlog leta učinio Brazilac Kleo, a pre njega je još nekoliko igrača i trenera iz oba tabora menjalo strane Topčiderskog brda, već zbog toga što je reč o Zvezdinom „detetu“, poznatom po izrazitom antagonizmu prema crno-belima. Njegova izjava „mrzim Partizan, ne bih ni za 100 miliona evra prešao tamo“, data pre nekoliko godina u jednoj televizijskoj emisiji, lajtmotiv je prepucavanja „delija“ i „grobara“ ovih dana. Za prve je „izdajnik, prodana duša“ i još štošta ružnog i neprimerenog novinskoj hartiji, zbog čega su mu uklonili sliku iz klupskog kafića na stadionu. Isti mu najavljuju oduzimanje Zvezdine članske karte i, što je najopasnije u celoj ovoj histeričnoj priči, fizičko kažnjavanje smrtnog greha zvanog odlazak u redove mrskog neprijatelja. Oni drugi, pak, na angažovanje A reprezentativca gledaju kao na fenomenalan podstrek Partizanovoj ambiciji da prezimi u Ligi šampiona, ali i vruću, najslađu pljusku Zvezdinim fanovima, za koje je, prema njihovom priznanju, Stojkovićeva odluka bolnija od ulaska crno-belih u LŠ.
Kako god, ovaj nesvakidašnji čin uzburkao je duhove u našem fudbalu najavljujući burnu sezonu. Bilo kao „pukovnik“ ili „pokojnik“ njena centralna figura biće momak rođen 28. jula 1983. u Loznici. U istoimenom klubu započeo je karijeru, pod budnim okom pokojnog oca i starijeg brata, takođe golmana, a onda sa 17 leta otišao na „Marakanu“. Nije se snašao, pa je pozajmljen Leotaru iz Trebinja, odakle ga je put odveo u Zemun, pa ponovo u Ljutice Bogdana. Iz drugog pokušaja uspeo je da se ustali među stativama prvog tima, osvoji s njim jednu duplu krunu, napravi više sjajnih rola u Evropi i 2006. zasluži poziv Nanta. To je, ispostavilo se, bio početak sunovrata Stojkovićeve karijere. Zbog čestih povreda, sukoba s trenerima, jake konkurencije i (pričalo se) nesportskog života novi Partizanov golman nije uspeo da uđe u prvih 11 francuskog tima, Vitesea (pozajmica), Sportinga, Hetafea i Vigana (pozajmica). Samo je njemu svojstvenom psihološkom stabilnošću i izrazitim fizičkim predispozicijama uspevao da zadrži poziciju na gol liniji reprezentacije i čak bude jedan od zaslužnijih za plasman na Svetsko prvenstvo i jedinu mundijalsku pobedu, nad Nemačkom.
Zato je „zahvalan Partizanu na pruženoj šansi“, koju će pokušati da iskoristi uz moralnu podršku supruge Bojane Rajić-Stojković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
