Volja građana

Vladu će formirati ona postizborna koalicija koja u Skupštini obezbedi 126 glasova. O tome nema spora. Sporna, međutim, može biti tvrdnja da je onda to odraz volje građana. Koliko bi glasova dobila DSS da njen šef nije izbegao da pre izbora najavi koaliciju sa radikalima? Đorđe Vukadinović, opet, ceni da „nema nikakve sumnje da su i dan-danas glasači SPS-a nacionalno tvrđi, evroskeptičniji, haškofobičniji i rusofilniji čak i od onih radikalskih“, ali će opredeljenje SPS-a za ovu ili onu koaliciju zavisiti „od volje i milosti Dačića, Mrkonjića, Palme i Krkobabića…“ Ako sam dobro razumeo, priklone li se navedeni čelnici proevropskoj koaliciji – to će biti protiv volje njihovih glasača. Postavlja se pitanje valjanosti ocene o raspoloženju glasača koalicije okupljene oko SPS-a. Ne samo zbog Palminih glasača, nego i pre svega zato što su tu penzioneri. U svakom slučaju, svako ima pravo na svoje mišljenje kada ono ne nanosi nikakvu štetu. Dačiću se mora priznati istančan politički sluh pred protekle izbore. Dok su ovi veliki nudili – jedni prošlost, drugi budućnost – dakle, virtuelnu stvarnost, on je pošao od realnosti: oko milion i po penzionera u Srbiji, od kojih će mnogi glasati za obećane veće penzije. SPS sada ima šansu da preraste u modernu socijaldemokratsku stranku evropskog formata i da se na toj osnovi širi. Hoće li je iskoristiti, ili će se pridružiti DSS-u u procesu postepenog nestajanja sa političke scene – ostaje da se vidi.
Jedna druga ocena, međutim – takođe viđena u rubrici „Pogledi“ – može biti štetna. Pod naslovom „Nostalgija i dužnička faktografija“ Nebojša Katić, potpisan kao „finansijski konsultant“, razvio je tezu da će Srbija „tek zažaliti što je uništila domaći bankarski sektor“. Pod „nostalgijom“ se valjda podrazumevaju „vesele sedamdesete kada je Jugoslavija rado uzimala inostrane kredite, kada se dobro živelo …“ i kada je ekonomska politika svakako bila dobra za građane Jugoslavije: „Veliki broj ljudi je bio zaposlen, mada se nije pretrzao od rada“. I, kaže čovek, „da nije bilo ratova devedesetih…“ stvarne razmere tih (tada stvorenih) vrednosti bile bi mnogo vidljivije. Ne znam šta je ona faktografija iz naslova, ali fakta su nešto drugačija od ove priče. „Vesele sedamdesete“ su bile moguće učetvorostručenjem inostranog duga za nešto više od tri godine, pa nam je pred istek sedamdesetih spuštena rampa na tržištu kapitala. Dug se morao reprogramirati – to je isti onaj dug iz savremene priče o Pariskom i Londonskom klubu – uz aranžmane sa MMF-om i prinudnu zamenu ogromnog deficita tekućeg platnog bilansa njegovim suficitom. Posledice: čitava decenija osamdesetih obeležena bukvalnom stagnacijom društvenog proizvoda po glavi stanovnika zbog prepolovljenih investicija i njihove negativne efikasnosti (to je ono kada uložiš 100 dinara da bi dobio manje od toga). Sovjetski Savez je propao zbog višedecenijske negativne efikasnosti investicija, a ne zato što je Reganova politika bila uspešna. Dva propuštena investiciona ciklusa učinila su to „što je stvoreno veselih sedamdesetih“ nekonkurentnim i nesposobnim za život bez velikih novih investicija (odakle?) još pre devedestih; po njihovom isteku zatekla se amortizovana oprema, tehnološki i po strukturi primerena tržištu od pre više od četvrt veka, koju je, valjda, trebalo da finansiraju banke sa negativnim kapitalom koji izneo nekih desetak milijardi dolara. I kada je o bankama reč – bilo državnim, bilo privatnim – da li pomenuti konsultant zaista veruje da bi neko uložio na štednju u Beogradsku ili u Dafiment banku makar jedan evro posle iskustva sa štednjom u tim bankama koju sada vraćaju poreski obveznici? Naravno da ne veruje, zna on i da su kamate u nas visoke zbog političke nestabilnosti i rizika. Ali kao da je baš u ovom trenutku trebalo, „stručnom analizom“, optužiti neke koji su danas u koaliciji Za evropsku Srbiju zbog zatvaranja onih patriotskih banaka; te bi – kao nekad – odobravale beskamatne kredite koji ne bi baš morali i da se otplaćuju.