Vučinićeva konfuzija pojmova

Jer ne smatram da rasprava može biti korisna ako neko u drugome vidi samo „pravovernog pripadnika“ i „jurišnika“ jedne ideološke fele, a u sebi samo posednika „čiste“ pozicije koja ima neopoziva gledišta o tome ko je ko i šta je šta. Ali budući da Vučinić učestvuje u opštoj konfuziji pojmova (to je moje viđenje njegove kritike moga članka), moram da se umešam radi čitalaca Danasa.

Krupan feler u Vučinićevim shvatanjima jeste u tome što se ispoljava sledbenikom oštre demarkacione linije između demokratije i socijalne levice. To je danas stanovište građanske desnice. I neprincipijelnog antikomunizma, ukoliko ga još ima, mada ga sve manje ima na Zapadu. Kod nas ga još uvek ima, i to na pregršt. Tu negde leluja i Vučinićevo antilevo gledište. Ali vratimo se postavljenoj temi.

Istorijski posmatrano demokratija jeste sebe vekovima pozicionirala u čistom vidu, iznad socijalnih pitanja, a levica sebe kao suprotnost građanskoj demokratiji, kao nešto iznad nje. To je bilo na štetu i jednog i drugog. Ta se tragična polarizacija uglavnom završila propašću „realsocijalizma“ s jedne strane i „neoliberalizma“ s druge. Danas se retko može naći građanska stranka koja nema u svom programu socijalne vrednosti ili stranku levice koja se ne zalaže za politički pluralizam i ljudska prava. Spoj demokratije i socijalnih vrednosti jeste pitanje nove perspektive društvenog razvoja u smeru kapitalizma sa ljudskim obličjem, a ne stvaranja novih društava putem socijalističkih revolucija.

Danas, kada govorimo o nasleđu srpskog društva, imao sam u vidu da su tekovine koje su dali demokratija i socijalizam, da su to dva najrelevantnija nasleđa naše kulturne i političke istorije. Oni su istina istorijski prevaziđeni, ne mogu se vraćati u sadašnjost, ali ako se od ikojeg nasleđa može ponešto koristiti u našim aktuelnim društvenim programima, sa velikom dozom kritičnosti, naravno, to su ta dva istorijska nasleđa. To nije ni „politička i ideološka alhemija“, ni „folkloristička jugonostalgija“, kao što tvrdi Vučinić. Mi nećemo da robujemo prošlosti, ali ni put u budućnost nije moguć bez ikakvog oslonca na prošlost.

Vučinić se u svemu ponaša apodiktički, i obojeno ideološki. Bez argumenata kada napada, sa puno hvalospeva kada nekoga i nešto brani. Uzmimo kao dokaz njegov odnos prema Josipu Brozu Titu. On, na primer, tvrdi da „od Brozovih zasluga nije ostalo ni traga“. Ne bih ovde ulazio šire u problem valorizacije Tita u Srbiji, o čemu sam inače dovoljno informativno pisao u članku koji Vučinić kritikuje. Ali je karakteristično da nije mogao (tačnije nije hteo) bar da se priseti da je u Beogradu održana konferencija nesvrstanih zemalja, pokreta kojem je jedan od osnivača bio Josip Broz Tito. Jer bi onda ta tvrdnja ostala postiđena u svojoj golotinji. Budući da upravo taj primer pokazuje da Titovi tragovi prevazilaze državne okvire Srbije. Vučinić svoj odnos prema Titovim doprinosima rešava, po običaju, ideološki: „upravo titoizam je doprineo da Srbija bude decenijama zaustavljena na evropskom putu“. Kad bi bilo seriozne rasprave, Vučinić bi imao muke da dokaže da je Tito držao Srbiju u antievropskoj izolaciji.

Vučinić, i time ću da završim, moju kritiku nacionalizma kod srpskih nacionalista bezrezervno i bez argumenata brani, čime stiče izrazitu zaslugu zato što njihov nacionalizam pretvara u jasnu „antifašističku opredeljenost“. Ako će nacionalizam zasesti na tron antifašizma, onda Srbija neće skoro u evropsko demokratsko društvo.