Zablude građanske Srbije

A ako se taj neko još i bavi politikom, a osećaj za vreme je izgubio baš te večeri, onda ga odmah savetujem da se od iste odvikne, pošto je u tom nerazumevanju prostora, vremena i konteksta sebe kandidovao za nekoga ko ima problem sa stvarnošću samo zato što je ne razume, a ne zato što mu uistinu smeta.

Obeshrabruju me oni koji sve objašnjavaju pukom promenom vlasti, gde se po inerciji, u naletu, smenom jednih, a dolaskom drugih, u stvari zaista odigrava taj demokratske protok, kome svi teže. Bilo bi previše lako tako objasniti taj mirni majski dan na način da je sve normalno, mada su neki još uvek ostali da žive u njemu, ubeđujući sebe da je sve u redu, valjda čekajući da se još prebroje glasovi sa Vračara ili Starog grada.

A 20. maj je njihov 5. oktobar. Da li mi imamo simpatija za takvo poređenje, u ovom trenutku može biti samo naš problem. Da li su oni u to verovali? Skoro kao i svi mi, da se to nikada neće dogoditi. Malo veći je problem što njih polako, ali ne baš nevidljivo hvata taj zanos vlasti, karakterističan po žudnji za iskazivanjem moći, dok se neki još uvek bezuspešno trezne, hraneći se sopstvenom sujetom i egom.

Vrlo sam sklon da izbegavam generalizaciju određenih stvari, a posebno termina kojima se pokušava objasniti mentalni sklop koji teži da svoje poverenje ukaže strankama koje plebiraju na to da im demokratska ispred imena bude krajnja odrednica i identitet. „Bežim“ od elitizacije tog tipa da Srbiju razgrađujem u brojkama, poznatu samo po jedinstvu kada treba oko nečega da se podeli. Držao bih se više odnosa nas samih prema građanima od kojih očekujemo poverenje.

U tom stanju pomućene svesti tražio bih odgovor na pitanje zašto, popustiću, pa ću iskoristiti taj termin, građanska Srbija danas izgleda kao razbijena vojska, žudeći da ponekad bude laka konjica i novom generalu. Čime se hranila ta sujeta, vidljivo neutemeljena u razumu, koja izgleda za cilj ima da razgradi zdravo tkivo jednog načina razmišljanja? Otkud pojedincima pravo (ne govorim samo o tandemu Pešić – Prokić) da u nesagledavanju istorijskih događanja koja vrlo dobro poznaju, prelazeći preko svega toga učestvuju u stvaranju novog vođe?

Kako oni drugi, mada ništa manje sporni, i dalje imaju snage da pričajući o 5. oktobru, rizikuju podsmeh društva, a posebno stavljajući sebe u paralelu sa prežvakanim partizanima koji su krajem 50-ih godina kada se svet okretao naglavačke, i dalje pričali o Sutjesci, Neretvi i Prvoj proleterskoj. Da li onaj ko je nosio barjak od 68. do kraja devedesetih može da shvati da ispravno sagledavanje jednog istorijskog konteksta ne mora nužno da znači razumevanje svakog trenutka koji dolazi i prolazi. Može li takvima dopreti do svesti činjenica da su naprednjaci tog maja pobedili slabosti u nama, a ne suštinski sve nas? Ne može, jer im njihova sebičnost to ne dozvoljava. Pre će ulagivanjem novim vlastima stvoriti alibi za sopstveni konformizam, nego društvu ponuditi novi koncept koji je lišen njihovog vođstva.

Nije alternativa formiranje samo pukog fronta sastavljenog od stranaka koje su ovom podelom karata ostali bez para kečeva. Potrebno nam je malo više hrabrosti, mudrosti, ali i ludosti, da ovoj zemlji ponudimo ideje koje zavređuju pažnju. Pregrupisati snage u tom pravcu da naši udari budu plod političkog, racionalnog razmišljanja, pošteđenog stranačkih udaraca ispod pojasa. Jer ovde se brani jedan način razmišljanja, pogleda na svet, a ne nužno neka stranka ili pojedinac, ispod čijeg smo možda kišobrana stali.

Koliko nam treba mudrosti, a koliko odricanja da sakupimo sve ono zdravo što postoji, na dve noge stoji, a politički razmišlja glavom, a ne stomakom. Šta nam je potrebno da shvatimo svi, a ne aboliram namerno ovog puta nikoga, da jednom za svagda prestanemo da svoje simpatizere tretiramo kao pešadiju mogućeg upotrebnog dejstva, i da svoje potencijale usmerimo ka rešavanju problema, a ne zakopani u stranačke rovove, da se upustimo u proizvodnju istih. Želim da razmišljamo o tome!

Autor je predsednik mladih Liberalno-demokratske partije