foto Stanislav MilojkovićStrepeli smo nad dečjim pozorištem „Boško Buha“ – da ga ne oteraju iz centra Beograda sa mesta gde živi duže od 70 godina. Odbranili su ga glumci, a vlast, po već isprobanom obrascu, kaza: Ma, šta vam je, nismo ni mislili da ga selimo odatle. Gondolu smo izgleda izbegli.
Nad Savskim nasipom koji su bušili, a narod zatrpavao rupe – još strepimo. Nad Starim železničkim mostom takođe i dalje strepimo – da ga ne prenesu na livadu.
Strepeli su stanovnici novobeogradskih blokova nad bibliotekom „Pero Slijepčević“, koja na istoj lokaciji postoji 40 godina, o čemu sam u januaru pisala na ovom mestu. Nju nismo sačuvali. Zatvorena je zarad interesa sasvim male grupe ljudi – stanara zgrade u čijem vlasništvu se nalaze prostorije biblioteke, a na nagovor predsednika kućnog saveta, sa idejom da se izdaju nekome ko će platiti više. Još se nije pojavio novi zakupac, tako da je to i dalje bivša biblioteka, prazna i zaključana. Ne znam šta se desilo s bibliotekarima, ali znam da je celokupni fond knjiga prebačen u magacin Biblioteke grada. To su knjige koje hvataju prašinu i koje niko ne čita. Ali, koga briga za knjige?
Strepimo sada i od buldožera koji će stići u prostor Beogradskog sajma i potamaniti halu po halu, kupolu po kupolu. Ajde, bogati, tu ste već skoro 70 godina, dosta je, marš odavde!, reći će Buldožer. Šta njega briga za knjige. Buldožer ko buldožer. Šta njega briga što je taj kompleks zgrada pravi arhitektonski dragulj, što je među najuspelijim ostvarenjima domaće arhitekture i građevinarstva. Sve vreme strepimo i od rata na Kosovu, mogućih sankcija, i od daljeg divljanja cena, od siromaštva. Mnoštvo briga i strepnji konstantno unosi nemir u naše duše – tako da od mira i stabilnosti izgleda neće biti ništa. Zašto Beogradski sajam, kome on smeta? Smeta Beogradu na vodi zato što Beograd na vodi želi da raste i u širinu i u visinu. Već neko vreme sa vrha kule osmatra kuda dalje da se protegne. Vidi, vidi, eno, zgodnog mestašca, reče Kula. Ali, kakve su ono džinovske sive šatre, šta je to uopšte? Čemu to služi? Njih srušiti pod hitno! Tamo ćemo, odluči Kula.
I, hoćemo li dozvoliti da se žrtvuje simbol prestonice, jedno javno dobro i kulturne navike i potrebe miliona stanovnika Srbije, zarad profita i privatnih interesa malog broja ljudi?
Dok sam razgledala knjige na galeriji Hale 1, pažnju mi je privukla grupa školaraca koji su sedeli na podu, na itisonu u boji sveže trave. Jeli su sendviče i čavrljali. Pored njih bili su razbacani rančevi puni tek kupljenih knjiga. Malo dalje od ove dece sedela je mlada žena u beloj majici i farmerkama sa otvorenom knjigom u rukama, a pored nje dečak star pet-šest godina. I on je čitao knjigu, mislim da je bila slikovnica. Stajala sam neko vreme i posmatrala ih. I onda mi, protiv moje volje, iskrsnu slika nekih drugih roditelja, i njihove dece, u luksuznom stanu zgrade čiji se duh preteći uzdiže nad istim ovim prostorom. Quo vadis, Srbijo?
Nagradu za izdavača godine ovoga puta dobio je neko ko nije izdavač – Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Koji izgleda radi svašta pomalo, kako bi kompenzovao to što ne obavlja svoj osnovni posao. Zaigralo se i kolo na Sajmu knjiga, verovatno prvi put u istoriji ove manifestacije. Počasni gost Sajma, ove godine Francuska, više nije na centralnom mestu, u Hali 1, već u Hali 2A. To vam je kao da gosta umesto u dnevnu, povedete u dečju sobu, na primer. Zato se u Hali 1 razbaškarila Pošta Srbije, da promoviše svoje usluge, te je tako dobar deo centralne hale ostao bez knjiga, jer Pošta ne izdaje knjige. Barem ne zasad. Sve je naopako. Tome treba dodati i da se godinama unazad estradne zvezde, TV voditeljke i političari osmehuju sa bilbordova Sajma. Ove godine čini mi se da su najveći broj knjiga potpisali upravo jedna voditeljka i jedan političar.
Ne raspolažem preciznim podacima, već je ovo moj utisak na osnovu višednevnog boravka na Sajmu i šetnje njegovim halama. Uzgred, izdavači se žale na firmu Beogradski sajam koja im zajedno s državom duboko zavlači ruku u džep kroz visoke i stalno rastuće cene zakupa štandova, dovodeći u pitanje ekonomsku opravdanost učešća na Sajmu knjiga. Da li je ovo sve skupa zapravo dobro osmišljen plan anesteziranja naših čula pre konačne amputacije sajamskih hala? Kad kažem naših, mislim na sve ljubitelje pisane reči – na čitaoce, pisce, prevodioce, lektore, urednike, izdavače. Da svi uglas kažemo, pa dobro, i neka, nije nas ni briga gde će se naredne godine održati Sajam knjiga i da li će ga uopšte biti, kad ta manifestacija već dugo nije onakva kakva bi trebalo da bude i kakva je bila nekada.
Ali, kad se prisetim karakterističnog žamora, gužve i razdraganosti, jedinstvenih kupola, mirisa knjiga, slučajnih susreta s dragim ljudima, dece sa rančevima punim knjiga, kad se prisetim one žene koja sedi na podu galerije Hale 1 i čita, i njenog malog sina sa slikovnicom u rukama – pomislim kako nemamo prava na malodušnost. A za to vreme, pod šatorima širom zemlje, igra se kolo, jede i pije, uz muziku i veselje. O čemu se radi? O predizbornoj kampanji vladajuće stranke. Baš nam je do veselja, jelda? U najtužnijoj godini u istoriji ove zemlje. Quo vadis, Srbijo?
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
