Zašto je Evropska unija jedina opcija?

To su, zemlje sa najvećim uvažavanjem ličnih i građanskih sloboda, verskih i etničkih razlika; sa najvećom tolerancjom razlika u čitavoj istoriji. U ovim zemljama ovaploćene su sve tri nezavisne grane vlasti – zakonodavna, sudska i izvršna.

Nasuprot ovim zemljama su autokratske, starinski rečeno: diktatorske ili despotske države – kao što i sami ti termini kazuju, to su zemlje u kojima poglavar države svu vlast drži u svojim rukama.

Mi smo okruženi zemljama Evropske unije ili kandidatima za ulazak u nju, uz to treba istaći da EU iz pretpristupnih fondova pomaže zemlje kandidate izdašnim bespovratnim sredstvima da svoju infrastrukturu u toku tranzicije što više približe standardima EU.

I pored tako povoljnog okruženja i obilatih podsticaja da što pre uđemo u najbolju grupaciju zemalja na svetu, mi se ponašamo kao Buridanov magarac – kao da naspram ove opcije imamo i drugu, jednako vrednu, možda čak vredniju. Ako iole razmotrimo tu drugu opciju – možemo se samo zaprepastiti! Stožer te druge opcije je Rusija, autokratska pretgrađanska država, u kojoj je sva vlast u rukama vladara, a sve razlike u odnosu na njegove direktive se žestoko kažnjavaju. Kako je moguć ovakav paradoks, približno jednak odnos prema belom i crnom, prema optimalnoj perspektivi i društvenom sunovratu?!

Najveću krivicu za političku nepismenost naroda snosi politička elita – umesto da predočava i propagira ono što je za narod najbolje, ona propagira i nameće najgore. Zašto to čini? Mada je naša vlast primitivna, njeno političko opredeljenje ne dolazi od neznanja i nerazlikovanja dobra i zla. Naopaka opcija može se objasniti samo interesima političke vrhuške na račun interesa društva.

Bogaćenje vrhuške na račun društva odaje već samo sklapanje poslova, koje se obavlja u tajnosti i mimo tendera. Dovoljno je indikativno što naši putevi koštaju duplo više nego skandinavski umesto da bude obratno, jer naši mahom vode preko ravnog i mekanog tla, dok se skandinavski probijaju kroz kamenite predele, sa mnogo više tunela i mostova. A van tendera su sve veće investicije!

Da bi se prelivanje društvene imovine u privatne džepove sakrilo od očiju javnosti, maskira se mitom o sveopštoj izgradnji i neprestanom napretku u svim pravcima, a da bi se ta idilična predstava mogla javnosti predočavati kao sušta istina, vlast je, preciznije rečeno njen čelnik, zloupotrebivši funkciju predsednika najjače stranke, prethodno uzaptio svu vlast vlast, državne institucije i medije na državnim frekvencijama. Vladajući tako nad oko tri četvrtine društva, vlast je uspela da maskira svoje lopovsko lice i stvori utisak patriote u tobože teškim svetskim uslovima.

A od nas EU traži samo da poštujemo evropske vrednosti i ispunimo zahteve za prijem u EU. Ti uslovi se drže daleko od očiju javnosti – većina naroda ne zna da su klasteri setovi propisa kako da se najbolje (najpravičnije i najefikasnije) obavljaju privredni, trgovački, medicinski, prosvetni … poslovi.

Narodu se nameće obratna slika – da Zapad traži od nas da se odreknemo identiteta i integriteta; vere, istorije i kulture; da se utopimo u globalizam kao uravnilovku svih rasa i naroda! Istina je suprotna – nigde nema i nikad nije tolikog obilja različitosti, tolike multikulturalnosti kao u demokratskim zemljama – svakog dana se u Francuskoj, Nemačkoj, SAD, Kanadi, Australiji … održavaju folklorni festivali, a pri crkvama održavaju se slobodna verska okupljanja.

Prorusku opciju vlast održava selekcijom podataka i zamenom teza – isticanjem u prvi plan ruskog naroda, njegove vere, istorije i kulture, držeći van videla arkansku praksu ruske vlasti. Većina doživljava Rusiju preko pravoslavne vere i rata protiv fašizma, preko slavnih ruskih umetnika – Rubljova, Puškina, Gogolja, Tolstoja, Dostojevskog, Čehova, Čajkovskog, Borodina, Ejzenštajna, Tarkovskog, Mihalkova… a ne preko glavnog aktuelnog parametra – tipa režima.

Uz ovu zamenu teza ide i manipulacija vremenom – demokratske zemlje nam se iz državnih medija predočavaju iz prošlih vekova, kao kolonijalne sile, a ne kakve su danas – ovaploćenje najboljih međuljudskih odnosa i najvećeg poštovanja zakona u istoriji. Tako dobijamo vrednosnu inverziju – princip sile se pripisuje demokratskim zemljama za negdašnje nasilje, a sadašnje nasilje istočnih autokratija nam se predočava kao borba za pravdu i jednakost! Štaviše, Istok se prećutno romantizuje i glede prošlosti – ne pominju se imperijalna osvajanja Rusije i Kine, a time implicira i njihova čista prošlost.

Vlast krši norme ne iz neznanja već iz pukog materijalnog interesa – da još mnogo novca stavi u svoje džepove i da mandat vladanja što više produži, a oslanjanje na autokratije joj odgovara jer i ti režimi i samovoljno raspolažu državnom imovinom i tu praksu tolerišu i svojim partnerima. Da vrhuška zna koji je režim bolji vidi se po tome što svoju decu školuje na Zapadu, ne na Istoku.

Pomenimo ovde još jednu zamenu teza u satanizaciji Zapada, a to je predočavanje izuzetaka kao pravila. Tako se ogrešenje o pravni sistem nekog političara na Zapadu oglašava na sva zvona, kao moralno posrnuće dotične države, umesto da se obračun sa takvom praksom pojmi kao supstancijalna prednost pravne države, kao njena differentia spacifica spram autokratskih država. Vrhuška autokratske a ne demokratske države je iznad zakona.

Ukratko, pred nama su dve solucije. Jedna je da zaista krenemo pre 13 godina obećanim putem prema EU, ka građanskom društvu, zasnovanom na slobodi, poštenju, znanju, vrednoći i umeću, ili da (p)ostanemo država u kojoj je na prvom mestu lojalnost političkoj vrhuški, pre svega neprikosnovenom vođi; društvu po uzoru na Orvelovu državu sa tri klase: užom partijom, širom partijom i prolima – većini osuđenoj da bespogovorno sluša naloge vođe. Da tavorimo kao zatvoreno društvo, da se poslužimo sintagmom Karla Popera, autora čuvenog dela „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“.

Mada su zbog uzapćenih medija već niz godina na margini javnosti, na duši intelektualaca i svih politički svesnih ljudi je što se nisu jače oduprli političkoj manipulaciji, što približno polovina građana ne uviđa drastičnu vrednosnu razliku Zapada i Istoka, a ogroman deo građana čak daje prednost Istoku! Dužni smo da se svakog dana borimo protiv političkog slepila kakvo nikad nismo imali iako nam je demokratska tradicija oduvek bila tanka i krhka.

Autor je književnik i publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.