Na Glavnom odboru ubedljivom većinom odlučeno je da Demokratska stranka postane osnivač Saveza sa Srbiju. Potom, u kongresnoj sali Sava centra ozvaničeno je formiranje koalicije raznorodnih opozicionih stranaka, pokreta, sindikata, svečanim potpisivanjem njihovih lidera.

Kada se pomislilo da su porođajne muke prebrođene, prvi koraci postali su i više nego bolni. Mogli su se očekivati serijski udarci režimskog štapa, ali je njih sinhronizovano pratilo otvaranje jake „prijateljske“ vatre onih koji su ostali izvan ili su bili manjina unutar članica Saveza. Najglasniji u svom neslaganju su bili neki od bivših predsednika Demokratske stranke, koji su ukazivali na velike ideološke, vrednosne i političke razlike budućih partnera, što će onemogućiti da ova asocijacija postane relevantan konkurent vlasti.

Ako napravimo kratki osvrt na ranije pokušaje ujedinjavanja opozicije, ove kritike, ma od kakvog autoriteta dolazile, gube na kredibilnosti.

Da li je po Dragoljubu Mićunoviću bivši potpredsednik Miloševićeve vlade i verolomni Deposov preletač Dušan Mihajlović ispunjavao njegove ideološke i vrednosne kriterijume? A tek Nebojša Čović, organizator kontramitinga i poslednji nedemokratski gradonačelnik Beograda (ako je Đinđić bio prvi demokratski)? Sve troje su ušli u, sad već zaboravljenu, koaliciju DAN.

Dragan Šutanovac je postao član DS-a u vreme kada je ona već osetila na svojoj koži čari šarenolikih saveza. SPO je bio i ostao monarhističko-tradicionalistička stranka sa jasnim ravnogorskim idejnim i istorijskim nasleđem. Pojedinim liberalnim čistuncima smetaju kampovi na Zlatiboru. Šta bi tek rekli na Vukovu „Srpsku gardu“ ili na Mauzerove „Pantere“, a sa obojicom je Đinđić stupao u posredni ili neposredni vid saradnje.

Borisu Tadiću nije smetala podrška ni Koštunice, ni Karića za osvajanje prvog, ali ni grljenje sa Arkanovim jagodinskim Tigrom tokom drugog mandata. Sada, kada je sveden na drugu decimalu političkog uticaja, izlaz za opstanak traži u jalovom jakobinstvu.

Druga zamerka opozicije opoziciji je njihova bojazan da će DS u Savezu izgubiti identitet. Opet nas istorijske paralele demantuju. Kada je 1992. godine DS odbio da se priključi Deposu, ostao je ispod cenzusa, ujedinjena opoziciona lista dobila je oko 16 odsto, a vladajuća partija uz tradicionalne pomagače dobila je natpolovičnu većinu. Skoro pa preslikani rezultati ovogodišnjih beogradskih izbora. Demokrate jesu tada sačuvale identitet, ali je Milošević sačuvao vlast narednih sedam godina. Šta je bilo vrednije, ono što je bilo dobro za DS ili ono što je bilo dobro za Srbiju?

Tek kada je nastala koalicija Zajedno od progresivnog Građanskog saveza, liberalne Demokratske stranke i nacionalističkog SPO-a, zadat je efikasan udarac režimu koji je bio u nokdaunu. Jedini razlog zašto vladajućem bračnom paru nije odbrojano do kraja je, opet, nejedinstvo opozicije.

Treća zamerka je navodni antievropski kurs Saveza. Ovakva tvrdnja temelji se na terminološkom izostavljanju EU iz programa u 30 tačaka. Nije ni potrebno podsećati da su upravo oni, čija su usta puna Evrope, Srbiju napravili državom trećeg sveta. Oni koji se hvale otvorenim poglavljima i evropskim standardima Srbiju su sveli na nivo latinoameričke diktature. Promakle su dušebrižnicima tačke o popravljanju položaja žena, o ulaganju u porodicu i mlade, o državnom protekcionizmu i borbi protiv dužničkog ropstva. Dakle, teme koje su aktuelne u svakoj evropskoj državi, koja se hvata ukoštac sa modernim izazovima. Promaklo im je, jer ništa antievropsko u tom programu nema, sem shvatanja realnosti da Srbija ka toj Evropi mora da hoda uspravno i da korača i desnom i levom nogom.

Naravno, Kosovo je neizbežna tema. Zaboravljeno je da su sadašnji vlastodršci, u vreme kada su bili u opoziciji, na pitanje o Kosmetu tipski odgovarali da će se o tome izjasniti onda kada pobede na izborima. Bili su jednako neodgovorni u opoziciji, kao što su danas na vlasti. Program Saveza nije mogao dosegnuti dalje, povodom ove bolne tačke, do poštovanja unutrašnjeg (Ustav) i međunarodnog (Rezolucija 1244) prava.

Savez je stvoren. Politička scena u Srbiji više neće biti ista i jasno se primećuje poremećaj ravnoteže i prestanak autodestruktivne katatonije srpskog društva. Sada predstoji ulazak na teren na kojem treba odigrati sudbonosnu utakmicu. A na tom terenu se ne menjaju samo igrači, već i dresovi i pravila u toku same igre. Huligani nisu na tribinama, već su glavni saigrači favorita. Pobednika ne odlučuju postignuti golovi, već i sudije na terenu, koje bira i kontroliše favorizovani tim i sudije van terena, koje nas iz Brisela u eri VAR-a vraćaju u vreme pre VAR-a. U takvim uslovima „lokalni derani“, izubijani, povređeni, omraženi, kriminalizovani od strane aktuelnog režima, samo kao tim mogu opet da postanu ljubimci publike i da u sportu koji je više od igre u zaustavnom vremenu postignu zlatni gol.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke i predsednik Opštinskog odbora DS Odžaci