Zataškavanje „Topčidera“ i pada nadstrešnice rukopis je iste elite

Naime, prošla je 21 godina otkako je 5. oktobra 2004. pod sumnjivim okolnostima dvojica mladih gardista Vojske Srbije i Crne Gore izgubilo život (čitaj: mučki ubijeni). Prema zvaničnoj vojnoj istrazi, Dražen Milovanović je navodno pucao u Dragana Jakovljevića, a potom sebi oduzeo život, dok je nezavisna istraga, ipak, utvrdila da je postojala treća osoba koja je to učinila.

Međutim, na taj slučaj je pala senka, više od dve decenije država ćuti; za njihove organe je tu sve jasno, nema potrebe za daljim detaljisanjem; tadašnja vlast koja se manifestovala kroz nekakvu renesansnu demokratiju bila je sigurna luka za ratne zločince iz Miloševićeve ere. Jedino „Žene u crnom“ i pokoji novinar poput preminulog Bojana Tončića nisu davali mira zločinačkim strukturama i onima koji su pošto-poto hteli da se taj slučaj u potpunosti zaboravi.

I dan-danas „Žene u crnom“ stoje zajedno sa roditeljima ispred te kasarne u nadi da će se jednog dana istina saznati.
Bojan Tončić je u svojoj knjizi „Slučaj Topčider: Anatomija državnog zločina“ pokušavao da pronikne u tu strukturalnu omertu, tu spiralu tišine između političkog establišmenta, vojno-policijskih centara i pravosudnih organa. Bojan je u svom tekstu „Osam godina zataškavanja“ napisao: „U ubistvo i zataškavanje zločina, nema sumnje, štaviše, bili su to državni poslovi izuzetnog značaja. Svaki potez države u ovom slučaju hladnokrvan je i surov da ukazuje na zvanični rukopis. Ako neko ima utemeljenu pretpostavku ili dokaz da sve ovo nema nikakve veze sa Ratkom Mladićem i prikrivanjem ratnih zločina mirnodopskim, morao bi da kaže.“

U svetlu dešavanja u Srbiji Aleksandra Vučića, mi ovaj slučaj ne smemo da posmatramo kao izolovani element iz davne prošlosti, naprotiv, on je bio pokazatelj da država ne samo da štiti ubice, već daje aspolutan institucionalno-birokratski teror svemu tome. Stoga je slučaj „Topčider“ svojevrsni vesnik katastrofe u kojoj danas pad nadstrešnice usmrćuje šesnaest ljudi, a svi ćute – već godinu dana – uprkos sveopštoj pobuni građana i građanki.

Reći će sada zluradi jezici: „Pa, šta, i drugde padaju nadstrešnice i ljudi bivaju ubijeni pod misterioznim okolnostima?“ I biće u pravu, ali u krivom kontekstu, jer ovde otkako je krenula osamdesetih da se prekraja istorija, odnosno laganje, zataškavanje i manipulisanje su postali deo državnog projekta. Da ne pričamo o sravnjivanju Hrvatske, Bosne i Kosova. Do danas je ostala državna tajna šta se tamo dešavalo, zbog čega, ko je sve to i sa kim i kojim sredstvima činio zulume po tim zemljama. Možemo samo da uzmemo u obzir da je kod tobožnjih demokratskih vlasti se poricanje zločinaštva dešavalo u svilenijim rukavicama, dok se kod ovih neoradikalskih manijaka to razgolitilo do kostiju.

Međutim, nije dovoljno samo reći da ruka ovde ruku mije zbog čisto ideoloških, da ne kažemo, srpskosvetaških razloga. Ono što se često previđa jeste da se iza svake te državne laži – da li ona bila „Topčider“ ili nadstrešnica – i svakog zataškanog zločina krije jedna dublja, opipljivija istina – ona o strukturi moći i odbrani sopstvenih pozicija, interesa, privilegija i, na kraju krajeva, nakupljenog kapitala.

U Srbiji nikada nije došlo do stvarne demontaže ratne i tranzicione buržoazije. Svi to ponavljaju, ali retko ko kaže da do toga nije došlo ne samo zato što su voleli svoju ratnozločinačku prošlost (čitaj: jesu!), već zato što znaju da bi njeno rušenje razorilo čitavu četrdesetogodišnju platformu koja i danas služi za dalju pljačku. Zataškavanje slučaja „Topčider“ i zataškavanje pada nadstrešnice rukopis su iste elite – one koja brani svoje umnoženo bogatstvo. U toj spirali tišine svi su povezani, i čim jedan kamen ispadne, cela piramida počinje da propada kroz pesak. Tako da, nevidljiva je ta nit između Topčidera i Novog Sada – nevidljiva, maltene neuhvatljiva – ali neraskidiva.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.