Zelena energetika umesto crne metalurgije

 Nešto slično se u privredi i društvu desilo sa finansijskim sistemom koji je sve više uzimao od privrede i društva i postajao samom sebi svrha i industrija za sebe koja je razvijala svoje proizvode i „derivate“. Privreda i društvo su počeli da se „suše“ i polako odumiru, na kraju je i takav finansijski sistem „morao da pukne“.

To bi u najkraćem predstavljalo dijagnozu onoga što se u poslednjih dvadeset godina dešavalo u svetu. To je moglo da se predvidi onog trenutka kada su se razdvojile upravljačka od vlasničke strukture u kompanijama, a potom kada su individualne vlasnike zamenili investicioni (penzioni i drugi) fondovi. Od tog trenutka nove vlasnike nije zanimao stabilni dugoročni rast kompanija i visina dividendi, već kretanje cene akcija kompanija na berzi, investiranje dobiti u razne finansijske derivate. Nezavisno od realnog stanja, regulatorna tela su se sakrivala iza „velikih“ revizorskih i konsultantskih kuća i što je vreme dalje odmicalo stanje je izgledalo kao u svađi žene koja je muža uhvatila na delu – „da li ti veruješ svojim očima ili meni“. Ta dominacija privida u odnosu na realno stanje, danas ima svoju visoku cenu u globalnoj ekonomskoj krizi, odn. ekonomska kriza je samo pojavni oblik izopačenog sistema izvedenih autoriteta koji su u jednom trenutku postali umišljene veličine suprotstavljene realnosti.

Trenutno se odvijaju dva suprotna procesa: dok na jednoj strani privredni i društveni organizam počinje sam da se brani padom indeksa na berzama, država na drugoj strani obolelom finansijskom sistemu dodaje finansijsku infuziju i malignitet obolelog „finansijskog krvotoka“ i dalje održava, ali na niskom nivou, umesto da se sredstva direktno ubrizgavaju u organe – delove privrede koji mogu da ožive i obnove posustali privredni i društveni organizam. Koji su to vitalni delovi koji mogu omogućiti oporavak čitavih privrednih sistema i društva uopšte? To je bez svake sumnje sektor koji svojim razvojem smanjuje rasipno trošenje i zamenjuje skupe i štetne energije fosilnih goriva čija je neumerena potrošnja više puta do sada izazvala nemali broj kriza koje su se uglavnom završavale ratovima.

U tom pogledu su očigledni primeri koje povlači nova administracija predsednika Obame i najnovija odluka EU da se u sektor energetike samo u ovoj godini „upumpa“ dodatnih pet milijardi evra. „Zeleni energetski sektor“ osim korišćenja domaćih raspoloživih resursa, generisaće nove tehnologije za proizvodnju i potrošnju čistih energenata što će osim velikog broja novih „zelenih radnih mesta“ smanjiti štetni uticaj energenata na okolinu i zdravlje ljudi, posredno smanjiti visoke troškove zdravstvene i socijalne zaštite. Ovo je posebno značajna i korisna mera za zemlje koje su izuzetno energetski zavisne od uvoza fosilnih goriva kao recimo Srbija. Samo u godinama krize, čiji se kraj sagledava tek za tri do pet godina, Srbija bi mogla u ovom sektoru da otvori više stotina hiljada novih radnih mesta u oblasti šumarstva, poljoprivrede, vodoprivrede, drvoprerade, proizvodnje bioobnovljivih izvora energije, proizvodnji uređaja i opreme za proizvodnju energije, instalaciji i održavanju opreme, proizvodnji novih građevinskih materijala i stolarije, njihovoj ugradnji u nove i naročito stare zgrade i njihovo održavanje. Na taj način u tom periodu bi mogla da smanji uvoz energenata za 30-50 odsto, odn. milijardu i po do tri milijarde evra, što bi uz rast, plate, poreze i izvoz u novo razvijenom sektoru, dalo nesumnjiv doprinos bržem izlasku iz krize.

Kreatori tekućih mera ekonomske politike „izlaz“, nažalost, vide u prevaziđenim tehnologijama crne metalurgije, topljenju ruda i proizvodnji automobila, održavanju velikog, skupog i neefikasnog državnog aparata iz koga neće „na silu“ da otpuštaju birokratske viškove. Nekadašnja rentabilna preduzeća, koja su banke i država „oslobodili“ od značajnog dela novostvorene vrednosti, danas su uglavnom nerentabilna, e da bi se finansirala visoka primanja „uspešnih“ bankarskih menadžera, neefikasnog državnog aparata i pride neracionalno subvencionisali troškove državnih preduzeća i nenamensko trošenje para za „svetu srpsku zemlju“. Trenutak je više nego ozbiljan, još jedan pogrešan izbor i više niko neće moći da nam pomogne.

Autor je ekonomski konsultant i bivši podsekretar u Vladi Ante Markovića