Ne moramo da se složimo, važno je da se razumemo

Kao dobar primer ističem feljton „Biti čovek: budimo ljudi“, čiji autor je dr Jovan Janjić.

Iz jedne njegove priče o patrijarhu Pavlu, odabrao sam patrijarhovu izreku za naslov moga teksta.

Na jednu provokaciju, umesto opravdane ljutnje, on je rekao: „Ne moramo da se složimo, važno je da se razumemo“.

Nažalost, 23. 12. 2023. godine, pod rogobatnim i pretećim naslovom: „Onima u Srbiji koji seju mržnju prema Srpskoj nikada nećemo oprostiti“, objavljen je intervju sa Miloradom Dodikom.

O izborima i srpskom nerazumevanju Dodik je ponovio sve ono što i kako svakodnevno govore Aleksandar Vučić i Ana Brnabić.

Njih troje su od naroda izabrana vlast. Što oni kažu i predlažu svojim biračima, ovi ih slušaju i sve prihvataju.

To me je vratilo na roman Branka Ćopića: „Doživljaji Nikoletine Bursaća“.

Njegov partizan-mitraljezac Nikoletina kaže: „Majko, nema više boga.

“ Na pitanje ko mu je to rekao, on je odgovorio: „To nam je pred cijelom četom reka komesar.“

Većina koja je izabrala vlast Srbije, nalazi se u situaciji Nikoletine.

Međutim, mišljenja sam da mi koji pripadamo poraženoj manjini, imamo bar pravo na postavljanje nekih pitanja.

Zašto njih troje ne priznaju da i oni imaju vlastitih grešaka.

Ma kako velike te greške bile, niko ih za to ne treba mrzeti. Zar nije njihova greška nedorečena, svakodnevna floskula: „Deo opozicije sa Đilasove liste i političke javnosti Beograda mrzi RS i njene građane koji su došli u Beograd da glasaju.“

Pri tome sledi njihovo isticanje Đilasa i njegovih miliona, kao ekstremnog srbomrzca, koji osporava pravo svojim zemljacima da biraju državnu vlast u Srbiji.

Na internetu stoji da Đilas ne osporava dvojno državljanstvo i glasanje za narodne poslanike, nego da tvrdi da Srbi iz Bosne ne mogu glasati za odbornike beogradskih opština.

Nažalost, navedena trojka se već godinama ističe po svojim stavovima o svakom lideru stranaka i njihovim članovima koji imaju drugačije mišljenje od njih.

Svaka primedba, kritika i zamerka, njima upućena, biva proglašena mržnjom i izdajom.

Znam da većina građana Srbije koja je bliže „izvoru“ ne prihvata sve „zdravo za gotovo“, ali da Srbi u Srpskoj Vučiću veruju sve od reči do reči, jer im se on obraća na sledeći, fini način: „Obraćam vam se u ime srpskog naroda i svih građana Srbije (?).

Želim da vam se izvinim zbog strašne (?) kampanje koju protiv vas, naših sestara i braće, vodi jedan deo političke javnosti u Beogradu.“

Povodom sukoba političara u Srbiji, reagovao je i episkop bihaćko-petrovački Sergije. Dao je punu podršku vlasti Srbije, a malo oštrije prekorio je i za međusobne podele prozvao, prethodnu vlast i opoziciju na čelu sa Draganom Đilasom.

Verujem da mu ovoliko nerazumevanje, vređanje i međusobne optužbe Srba stvaraju velike neprilike i brige u razvoju međuljudskih odnosa u suživotu Srba, Bošnjaka i Hrvata u njegovoj eparhiji. Primeran i pozitivan razvoj tih odnosa, obnovu crkava, puteva i pomoć povratnicima koje je započeo vladika bihaćko-petrovački Hrizostom (sada mitropolit sarajevski) odmah posle „Dejtona“, uspešno su nastavili vladike Atanasije i sadašnji Sergije.

Na kraju, nešto i o ličnom poimanju mržnje. Rođen sam 1936. godine u selu Kolunić kod Bosanskog Petrovca.

Kršten sam uz zvuke zvona koje je seoskoj crkvi poklonio kralj Petar Karađorđević (Petar Mrkonjić). Imao sam dve civilne žrtve rata (sina i suprugu 1994).

To mi daje za pravo da mrzim samo svetske i jugoslavenske lidere i zločince, ma koje vere oni bili, a koji su krivi za rat i stotine hiljada nevinih žrtava. Bio bih idiot da mrzim Srbe iz BiH koji su glasali u Beogradu.

Ako je neko i glasao za beogradske odbornike, od mene ima samo kritiku, a ne mržnju.

I ja imam dvojno državljanstvo a jednako volim obe države.

Tamo gde sam rođen, biću i sahranjen.

Svake godine građanima Petrovca i Zenice čestitam 25. novembar, Dan državnosti BiH.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.