Valjda nećemo završiti na ulici

U svakom kutku planete, od Sibira do Brazila, fudbal greje srca milijarda ljudi. Koliko je grejao naša videli smo u dva nastavka filma i televizijskoj seriji „Montevideo, Bog te video“ kad je, čineći čuda na fudbalskom terenu, „ubitačni dvojac“ Moša-Tirke pomračio slavu svih dotadašnjih filmskih junaka. Mi, Mošina deca i njegova unuka, odgovarali smo na milion pitanja – ljudi su hteli da čuju sve o vremenu kad je fudbal bio samo sport, strast i čudesna igra. Novinare i TV kamere posebno je privlačila muzej-vitrina u našem domu. Nije čudo: među eksponatima su bile prve Mošine kopačke, medalja sa Svetskog prvenstva u Urugvaju 1930, sve plakete, pehari i trofejne nagrade osvojeni u blistavoj karijeri prve velike sportske zvezde Srbije i prvog profesionalnog fudbalera na ovim prostorima.

Kad je otac umro, brojni prijatelji iz zemlje i sveta raspitivali su se po dolasku u Beograd gde je Mošin grob jer ga u Aleji zaslužnih građana nisu mogli naći. Sahranjen je u porodičnoj grobnici. Uprkos predlogu Fudbalskog saveza, tadašnja vlast čvrsto se držala stava da fudbaleru nije mesto u Aleji zaslužnih.

Mnoge su nepravde počinjene uz povik: „Pravda je zadovoljena“. Događa se to i danas kad Mošinoj porodici preti iseljenje iz stana u Zadužbini Sime Igumanova na Trgu Nikole Pašića koji su mu za izvanredne uspehe u igračkoj i kasnije trenerskoj karijeri dodelili njegov klub BSK i Fudbalski savez. Ta trosobna nekretnina bila je glavni razlog što su Mošin sin i njegova ćerka retke osobe koje nikad nisu dobile stan od kompanija u kojima su odradile pun radni staž (JAT, odnosno „Politika“). Komisija bi došla, tek ovlaš pogledala i uglas viknula: „Šta vi hoćete? Toliki naši radnici zlopate se u iznajmljenim stanovima, a vi živite na Terazijama!“.

Kad je donet zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, počeo je hod po mukama. Usledili su sastanci i obećanja da će svi stanari Zadužbine dobiti istu kvadraturu na odgovarajućoj lokaciji. Nismo imali pravo da otkupimo stan, samo da ćutimo, čekamo i plaćamo duple kirije, jednu Infostanu, drugu crkvenoj kancelariji, ova druga u početku simbolična, a kasnije astronomska. Danas, kad je iseljavanje iz stanova u toku, od početnih obećanja ni traga: bolesne zgrade, prigradska naselja, gradska opština Mladenovac, smanjena kvadratura.

Pre nekoliko godina jedna ulica na Bežanijskoj kosi dobila je ime Blagoja Marjanovića Moše. Valjda posle ovolikih sekiracija i uništenog zdravlja nećemo baš mi završiti na ulici koja nosi njegovo ime!