Zašto uvek Srbi ispaštaju?

Jer smo Vukovar pretvorili u balkanski Staljingrad. Jer su smo pobrkali pravdu i osvetu. Jer smo iz večite žrtve prerasli u krvoločnog osvetnika. Jer smo im „vratili dug iz ’41“. Jer smo mislili da smo na pravoj strani. Jer smo se izgubili u svom mitološkom egu. Jer smo uvrteli sebi u glavu da je bog uvek na našoj strani. Jer smo ponosne heroje naše istorije zamenili sa mesarima i kriminalcima. Jer su nam Radovan Karadžić i Lazar Hrebeljanović podjednako vredni. Jer nam je zbog njih država utemeljena zločinom, a zakopana nacionalizmom.
Jer smo dopustili da zbog naše osionosti bude pokrenut proces relativizacije Jasenovca i njegovo izjednačavanje sa Blajburgom. Jer kada je trebalo, niko od nas nije rekao: “Stani!“, kada je ovaj drugi vadio nož na civile. Jer smo okretali glave kada vidimo tako nešto. Jer smo za svako naše selo, spalili njihova dva. Jer svaku našu žrtvu posebno brojimo, a kada oni broje – „onda je svaka žrtva ista“. Jer na svaku njihovu optužbu, odgovorićemo: „Ali i vi ste nama…“. Jer smo izuzetno selektivni kada dođe do pravde. Jer tražimo mir sa svetom, ali da bude isključivo u našu korist. Jer su ipak, gle čuda, svi drugi krivi. Jer umesto da pognemo glavu i ćutimo, mi lajemo. Jer pokušavamo da pobegnemo od prošlosti. Jer se plašimo da kažemo da smo negde žestoko zeznuli stvar. Jer danas ne smemo da pogledamo hororu u oči. 
Jer smo zbog svega toga uspeli da nateramo omladinu da se iseli iz zemlje. Jer smo im pokazali kako već u ranoj mladosti mogu da se stide svog porekla. Jer smo zajedno sa svojim susedima uspeli da uništimo državu u kojoj smo barem nešto značili. Jer smo, čak i posle toga, tražili još. Jer smo imali mogućnost da sprečimo bombardovanje. Jer smo ’99 stajali na Trgu republike i prkosili uz pesmu, a danas tražimo izvinjenje i sažaljenje. Jer ne možemo da propustimo priliku, a da ne pomenemo bombardovanje kad god se desi neka veća tragedija u svetu. Jer smo počeli da se ponosimo što smo odbačeni i izolovani. Jer smo postali poslednji šupak u Evropi.

Jer smo 2003. sahranili poslednju slamku nade. Jer smo, na kraju krajeva, dopustili da nas jaše ko kako stigne. Jer smo uspeli da srušimo pola Beograda kako bismo pokazali da nam je stalo do Kosova. Jer smo time poslali lepu razglednicu čitavom svetu. Jer smo hteli da se Šešelj vrati iz Haga. Jer ga sada ne želimo. Jer zaboravljamo Đinđića. Jer rehabilitujemo Miloševića. Jer je današnja vlast posledica svega ovoga. Jer je Vučić u stvari samo naš odraz u ogledalu. Jer se niko niko nije trudio da spreči ovu hroniku stradanja. Jer i dan-danas, verujemo da smo u pravu. Jer smo ih slušali. Jer smo im verovali. Jer smo ih pratili. Jer smo hteli sve, sada i odmah. 

Eto, zato!