Pokušavaju da me ućutkaju 1Foto: Lična arhiva

Radujem se da je Danas počeo da izveštava o osam sudskih procesa (na osnovu četiri krivične i četiri parnične tužbe) kojima Dubravka Stojanović, Radoš Ljušić, Nikola Samardžić i Vlada Stanković, pozivajući se na moje izmišljene iskaze, pokušavaju da me konačno ućutkaju.

U ovoj stvari pažnja javnosti je ključna. Jer, ovde je reč o pokušaju da se ospori ustavom zagarantovana sloboda misli i govora, o nameri da se zabrani slobodna i javna rasprava o našoj prošlosti i sadašnjosti, o pokušaju da se spreči da javnost sazna za progone nad profesorima i studentima Filozofskog fakulteta u Beogradu.

U nastojanju da odgovorim na sve neistine iznesene u članku „Istoričari protiv istoričara“ (Danas, 4.11.2020), propustio sam („Proterivanje nepodobnih sa Filozofskog fakulteta“, 6.11.2020) da se osvrnem na jednu, čiji je značaj naknadno postao vidljiv. Ona je, naime, ponovljena i u članku „Ković nije došao u sud“ (5.11.2020).

Tu se, naime, iznova tvrdi da u Stojanovićkinoj tužbi piše da su „uvrede na njen račun od Kovića počele da pristižu nakon što je u januaru 2019. potpisala apel kojim pruža podršku protestima protiv vlasti u Srbiji“.

Reč je o ordinarnom političkom podmetanju, zaista doslovno preuzetom iz tužbe Dubravke Stojanović. Novinar I. N. je, ipak, možda mogao da proveri činjenice. Za to mu je bio dovoljan internet.

Na internetu, doduše nije mogao da pronađe da se ista tvrdnja, kojom se sudskim procesima protiv mene daje političko značenje, nalazi i u tužbama Radoša Ljušića, Nikole Samardžića i Vlade Stankovića.

To je, međutim, mogla da mu saopšti i Dubravka Stojanović. Ali, na internet sajtovima Danasa, Politike, Peščanika, Novosti, Pečata, Nedeljnika, počevši od 2017, svako može da pronađe tekstove, u kojima je reč o našim stručnim i političkim neslaganjima, kao i o njihovom progonu nad profesorima i studentima Filozofskog fakulteta.

O tome, dakle, godinama govorim, i to vrlo jasno i glasno. Ni Stojanovićka i prijatelji mi nisu bili dužni. Primera radi, u junu 2017. dok su pokušavali da nas četvoro proteraju sa Filozofskog fakulteta i dok su preko 50 studenata sprečavali da odbrane diplomske, master i doktorske radove, samo zato što su za mentore izabrali nas, nepodobne profesore (to i danas čine studentima čiji sam ja mentor), Dubravka Stojanović i prijatelji objavili su na Peščaniku i u Politici tekst u kome tvrde da smo sami krivi za svoja stradanja.

Tu su napisali da ja, u prethodnih pet godina, nisam objavio ni jednu monografiju, iako mi je tada Oxford University Press objavio knjigu „Disraeli and the Eastern Question“ (2011) (ne sećam se da je iko od njih ikada tako nešto postigao) i kada je Matica srpska knjigu „Srbi 1903-1914: Istorija ideja“, čiji sam urednik i jedan od autora, nagradila kao najbolje istoriografsko delo za godinu 2015.

O čemu je ovde, u stvari, reč? U pitanju je obično pranje političkih biografija ovih ljudi. Do toga kakav je moj stav o „vlastima u Srbiji“ lako će doći svako ko ume da se posluži internetom ili televizorom.

Ali, teško je ne nasmejati se na vest da sam sa „uvredama“ počeo zbog zbog opozicionog, junačkog, građanskog stava Radoša Ljušića ili Nikole Samardžića. Ili ćemo gazdovanje izdavačkim kućama na državnom budžetu i menjanje stranaka shodno materijalnim potrebama i upravljačkim ambicijama dojučerašnjeg naprednjaka Radoša Ljušića nazivati opozicionim delovanjem?

Možda bi tako trebalo da nazovemo javni rad Nikole Samardžića, desne ruke Vladimira Bebe Popovića?

Autor je vanredni profesor Filozofskog fakulteta

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.