Sve je dobro što se dobro svrši 1Foto: N1

Kakvo finale! Mojoj radosti nema kraja!

Kajzer Soze i Kobašaji na istoj stranici „Danasa“!

Pa to ima samo u filmu „Dežurni krivci“ – pogledati po potrebi – kada na kraju Kajzer Soze, pošto je uspeo da prevari sve u policijskoj stanici, seda na prednji sic crnog mercedesa koji vozi uviđavno nasmešeni Kobajaši.

Ako je neko tokom filma imao dilemu u pogledu odgovora na čuveno pitanje „Ko je Kajzer Soze?“, više nije bilo te dileme na njegovom kraju.

Kao što sada, posle njihovog zajedničkog nastupa na istoj stranici „Danasa“, niko više nema nikakvu dilemu o uigranom tandemu i organskoj povezanosti Kobajašija i dekanskog Kajzer Sozea Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nokat i meso!

Kobajaši je, eh Kobajaši – opširan, prizeman, nepismen i bez poente.

Ništa novo.

Kao i prošli put, ne bih o Kobajašiju, nego o dekanu Boričiću.

Upravo o njemu su oba moja teksta objavljena u „Danasu“.

Dakle, nisu to tekstovi o izmišljenom plagijatu Danice Popović, nego isključivo o liku i (zlo)delu Branislava Boričića.

O tome šta je bio nekad, čovek vrline, i šta je od njega ostalo danas – čovek bez duše.

O tome kako na tom fakultetu vlada, kako izbegava odgovornost, kako je uvek u senci, kako drugi, njegovi poslušnici preduzimaju akcije koje je on osmislio.

O njegovoj opsednutosti (univerzitetskom) vlašću – u njegovoj 67. godini, posle tri mandata dekana i dvadeset godina bivanja u upravi Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, svi njegovi planovi samo su za nove funkcije: prorektorsku, ako novi, umesto sadašnjeg, rektor bude izabran, ili rezervna, prodekanska, na koju je već izabran.

O njegovom kršenju zakona u slučaju produženja radnog odnosa profesoru Ivanu Vujačiću i obrazloženju koje za to kršenje iznosio.

O njegovom moralnom i intelektualnom posrnuću.

A na sve ono što sam napisao o njemu, dekan Boričić čitaocima „Danasa“ stavlja do znanja: „Pošto se u člancima pominje moje ime, uz niz iznetih neistina o meni, pravo na odgovor ću možda iskoristiti po okončanju započetog postupka, jer dok taj proces traje, svako Škurziv – BBĆ oglašavanje u javnosti tim povodom smatram flagrantnim pritiskom na rad Odbora.“

Može dekan Boričić da smatra šta hoće, na primer, da je zemlja ravna ploča, ali ipak treba obrazložiti kako su to moji uvidi o njemu, poput onog da bi i Sonja Marmeladova pobegla od njega glavom bez obzira, pritisak, flagrantni ili ne, na rad Odbora.

Ili je, možda, pritisak onaj moj nalaz o njegovom izgubljenom poznavanju srpskog jezika i pogrešnoj upotrebi reči „plagijarizam“?

A tek iznošenje činjenice da ljude više ne gleda u oči?

Kakav je to pritisak na Odbor kada pišem da je dekan Boričić glumac putujućeg pozorišta Šarčević, u kome pod rukovodstvom Mladena Šarčevića, bivšeg ministra prosvete, a sadašnjeg specijalnog savetnika vrhovne vlasti za reformu obrazovanja i nauke, agituje za izbor novog rektora Univerziteta u Beogradu?

A navedeni Šarčević još poziva biračko telo, dekane fakulteta, koji čine Senat, na sastanke u Palati Srbija, kako bi dobro pripremio predstojeće rektorske izbore u korist novog kandidata.

A sve to pod načelom da autonomija univerziteta važi samo onda kada njime upravljaju oni koji su po volji vlasti.

I koji imaju razumevanja za njene želje.

Kakve to ima veze sa navodima iznetim u zahtevu za utvrđivanje povrede Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu?

Kako to može da predstavlja pritisak?

Nema odgovora.

Znam ja da su sve ove stvari neprijatne za dekana Boričića, znam ja da bi za njega bilo daleko bolje da se ovo sve u javnosti ne pokreće, znam ja da bi on najviše voleo punu tišinu o sebi samom, naročito u ovom za njega nezgodnom času kada je, s jedne strane, podnesen zahtev za utvrđivanje njegove odgovornosti, a on je, s druge, krenuo u (pro)rektorsku kampanju.

Međutim, tu nikako ne mogu da mu pomognem.

Ako ništa drugo, razumem zašto je nervozan. Naravno, nemam razumevanja za njega, ali shvatam uzročno-posledičnu vezu koje stvara njegovu nervozu.

Evo za kraj malo dokaznog materijala o tome kakav je Branislav Boričić nekad bio.

Citiram iz pogovora (O piscu i prevodu) prevoda Kazancakisove „Askeze“ – „Kazankacisova neposredna, iskrena, jednostavna, puna strasti rečenica, koja uvek potpuno obuzima pažnju grčkog čitaoca, prevođenjem sigurno gubi, jer, prenošenjem na drugi jezik, osrednja književna dela mogu postati bolja, ali ona vrhunska, nažalost, neminovno gube deo svoje lepote“.

A sada to uporedite sa floskulama koje čine njegove današnje tekstove, intervjue, izjave. Kakav pad! Meni i dalje nije jasno – za mene je prava misterija – šta je to dovelo do ovakvog posrnuća Branislava Boričića.

Možda je ono ipak neminovno u slučaju zavisnika od univerzitetske ili bilo koje druge vlasti, naročito u poznim godina.

Kada je bolest zavisnosti već uznapredovala i postala neizlečiva.

Moram nešto i za Kobajašija, neku kosku za goniča plagijata prevoda.

Naslov ovog mog teksta je plagijat.

I to plagijat prevoda. Evo i male naznake ko bi mogao da bude u pitanju. Reč je o jednom engleskom autoru, čije su delo, po kazivanju Iva Brešana, izvodili – u Mrduši Donjoj.

Autor je suprug Danice Popović, profesor Pravnog fakulteta

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.