Bela kuća i Srbija

Kirbi je naglasio isto ono što su njegovi prethodnici na diplomatskoj funkciji govorili ranijih godina – politika Vašingtona na Zapadnom Balkanu neće se menjati bez obzira na unutrašnja američka dešavanja, uključujući izbore za šefa države. Ko god da pobedi, strateški interes Amerike je stabilnost ovog regiona, čiji su neizostavni deo evropska (i evroatlantska) integracija, nezavisnost Kosova i konstruktivni odnosi Beograda i Prištine. Ovome svakako treba dodati ekonomski razvoj i socijalni mir svih zemalja regiona, Hrvatsku kao uspešnu članicu EU, uspostavljanje koliko-toliko funkcionalne Bosne i Hercegovine, međuetničku saradnju u Makedoniji, Crnu Goru, koja počiva na vladavini prava, te Srbiju, koja će biti deo rešenja, ne izvor problema. I nalazio se u Beloj kući ovaj ili onaj predsednik, američki interes će ostati nepromenjen.

Nema potrebe za hvalospevima ozbiljnosti zemlje čija strateška politika prema jednom od desetak nedovoljno stabilnih delova sveta ne zavisi od promene rukovodeće strukture. Prvo, to odavno znamo, a drugo, ipak ni u Vašingtonu nema potpunog jedinstva (niti ga u demokratskom sistemu treba biti) u odnosu političkih lidera prema nekim globalnim pitanjima, kao što su problemi na Bliskom istoku i fenomeni Kine ili Rusije. Spoljna politika je, pogotovo u vremenu ekonomske krize, u drugom ili trećem planu, ali u delu američke javnosti vodi se dinamična debata oko nekih prioriteta. Balkan je već godinama „ispod radara“, a da li je to dobro ili loše, zavisi od „ukusa“. Najavljenim odlaskom Hilari Klinton iz Stejt departmenta („Nezavisnost Kosova je za mene, moju porodicu… lično pitanje“, reče ona u Prištini), američki interes za naše ćoše sveta može da bude još manji. Ali, da ponovimo, prioriteti će ostati isti.

Zbog toga, iz ugla Srbije, prilično je nebitno ko je noćas pobedio. Bio to Obama ili Romni, još neko vreme će proći dok srpski predsednik ne bude imao više od 60 sekundi za susret „oči u oči“ s liderom najveće i najmoćnije zapadne demokratije.