Doba zlatnih kosa

Isto tako, s punim pravom bi se, kada se kaže „premijer“, najpre moralo pomisliti na predsednika vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Pažnja koju su mediji širom sveta posvetili usponu Borisa DŽonsona do premijerskog mesta potvrđuje žilavost britanske demokratije utemeljene u obe pomenute institucije, pažnja koja daleko prevazilazi globalni značaj Britanije.

Do ostvarenja, kako mnogi komentatori navode, DŽonsonovog „životnog sna“, došlo je tokom dugotrajne političke borbe uz puno poštovanje zakona, procedura i tradicije. Tereza Mej nije uspela da dobije podršku većine za dogovor o Bregzitu koji je isposlovala sa Evropskom unijom. Prošla je kroz parlamentarni pakao pokušavajući da se za tu podršku izbori. Povukla se u poslednje klupe skupštine, odakle će posmatrati dalju DŽonsonovu borbu.

Iskušenja stoje, naime, i pred novim premijerom. Namera mu je da sprovede Bregzit do 31. oktobra, bez „ako“ i bez „ali“. Odbacuje, kako on to vidi, ponižavajući dogovor sa EU, koji podrazumeva da nema daljih pregovora o granici između Severne Irske i Irske – što bi bila jedina kopnena granica između Britanije i Unije, makar se na nju vratila carina koje nema decenijama. Podrška dovoljnog broja poslanika „tvrdom Bregzitu“ nije sigurna, ali premijer će terati svoje, bilo kroz legislativu ili preko novih izbora.

U slučaju prevremenih izbora, vladajući konzervativci su saglasni da je prioritet pobeda nad laburistima, odnosno svedeno na personalni nivo, nad DŽeremijem Korbinom. Mej je vodila rat sa Korbinom i sa sopstvenim poslanicima, a DŽonson će se sudariti sa glavnim opozicionim rivalom kojeg predstavlja kao đavola.

Takva uprošćavanja, svođenje politike na sukob svetlosti i mraka, svojstvena su populistima/demagozima u koje mnogi ubrajaju i DŽonsona, a ovaj je takvim tumačenjima odmah po trijumfu dao za pravo objavivši „početak zlatnog doba“. Otud poređenja DŽonsona s Trampom nisu nimalo neumesna, iako bi potonji u Dauning stritu još više nego DŽonsona voleo da vidi Najdžela Faraža, inicijatora britanskog odvajanja od Evropske unije.

Britanci će se već nekako snaći, ali otvara se pitanje šta će biti sa EU i njenim komšijama. Strahuje se da tvrd britanski vođa može da ih dodatno destabilizuje, uz uspon sličnih lidera na kontinentu i političku neizvesnost u Nemačkoj i sasvim moguće u Francuskoj za nekoliko godina, gde bi niska popularnost Emanuela Makrona mogla još nekom da ispuni „životni san“.