Dvadesetak mladića, smešnih čak i sami sebi, tako je izgledalo, svedočimo iskustveno, prišli su kafeu u kojem se okupljala grupa učesnika tribine Gutinog Novog Optimizma, u Šapcu, u nedelju uveče, oko 20 časova.
Učesnici tribine o kojoj je reč, a koju su ta deca, vrlo mladi ljudi, godina ne više od 18, došli da „pozdrave“ fašističkim salutiranjem i vređanjima da su „Šiptari“ i „ustaše“, bili su Koraks, Srbijanka Turajlić, Gojko Božović, Dušan Čavić, Ognjen Radonjić, Dragan Stošić, Nedim Sejdinović, Snežana Čongradin… Verovatno najmiroljubiviji ljudi na planeti, oni čija se karijera, sudbina životna, ako bi se moglo tako reći, iscrpljuje u pokušaju pomoći da mesto, država, nacija, kojoj igrom slučaja, odnosno prostim rođenjem – pripadaju, bude finansijski, kulturološki, obrazovno, u svakom smislu, bolja zajednica za sve njene pripadnike.
Naročito za tu decu, tek izašlu iz srednjoškolskih klupa, koji su, zaista se videlo, potpuno ideološki, zapravo, neosetljivi, neupućeni, čak i nezainteresovani za ceo slučaj.
Način na koji su pokušali da vređaju učesnike tribine, posvećene karikaturistima Koraksu i Petričiću, njihovim crtežima i načinima izražavanja unazad decenijama, bio je potpuno bezličan, automatski, kao da je reč o robotima programiranima na pet minuta, da viču tih par parola, poput, „Kosovo je srce Srbije“, „izdajice“, „ustaše“, „Šiptari“… Bez gledanja u oči, bez izraza besa i svih onih psiholoških i emotivnih stanja karakterističnih za takve vrste ekspresija. Ono što jeste različito u odnosu na iskustva koja određuju pojavljivanje te zabludele dece, instruisanih od strane političara, dubinskih ili površinskih slojeva bezbednosnih struktura, različitih političkih, ratnih profitera, koji bi da sačuvaju svoje privilegovane pozicije stečene na najvećoj nesreći naroda, kakvu je moguće zamisliti – sastoji se u tome što je u manjoj sredini, taj kontakt „njih“ i „nas“ dosta bliži i neposredniji.
Nema policije, nema linije razdvajanja. Oni su prišli na metar-dva, od stolova za kojima su tek pristigli gosti sedeli. Posle par minuta skandiranja i vređanja, jedan od njih pogledao je u sat, napravio dva koraka unazad, i ceo taj „čopor“ dece okrenuo se za njim. Otišli su. Kao da ništa nije bilo. Učesnici tribine, kao i oni koji su došli da je isprate, jednostavno su ušli u pozorišnu salu i održali planirani program. Deca su, verovatno, pokupila svoju „dnevnicu“ za ovaj performans i otišla da te prljave parice potroše. Nadajmo se da njihov neki sledeći posao neće biti ozbiljniji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
