Fiskalna skaska

Tako je zakon zapravo trebalo da bude mera u borbi protiv izbegavanja plaćanja poreza na zakupninu. Bisićeva je navodila i da bi za recimo vikendicu na Zlatiboru, vrednu 100.000 evra, njen vlasnik godišnje trebalo da plaća samo 225 evra poreza, te da će država ovako sprečiti one koji izdaju po nekoliko stanova da na taj prihod ne plaćaju porez.

Tek što je novinare ubedila da je to prava stvar, Dinkić se predomislio. Ministar je po podne sa Bisićevom „najednom shvatio“ da te izmene ne treba uvoditi. Mnogi ljudi su te stanove dobili kao nasledstvo, a pošto je sad loša situacija na tržištu, ne mogu da ih prodaju za dobre pare – glasi nova argumentacija. Zato bi, umesto da oporezuje bogate, država pogodila srednju klasu, što joj nije cilj. Šest milijardi dinara ukradenog poreza na zakupninu, kojim je par sati ranije Bisićeva branila novi namet, Dinkić nije spominjao. Odlučio je da državnu kasu liši tog novca i da ga ostavi utajivačima – onoj ugroženoj srednjoj klasi što je „nasledila“ sve svoje stanove.

Ako na stranu stavimo to što ministar tek tako oprašta 60 miliona evra stanodavcima, pitanje je zašto iz zakona, bar privremeno, nisu izuzeti oni koji su stanove stvarno nasledili, što je lako proverljivo, ako je već u tome problem, a obaveza plaćanja poreza ostavljena onima koji su stanove kupili. Ili, što nije postavljen viši cenzus, pa da porez plaćaju oni što imaju tri ili više stanova ili preko 300 kvadrata. I kako je to Dinkiću iznebuha postalo očigledno da je porez koji je pripremao mesecima, i koji je predstavljao kao jako pravedan, u stvari nepravedan? Ko veruje u tu skasku? Vodi li se tako fiskalna politika?