Godišnjica nasilja

Povod za nasilje bila je kampanja medija na albanskom, u kojoj su lokalni Srbi optuženi da su psima naterali preko Ibra grupu dečaka Albanaca iz sela Čabar kod Zubinog Potoka, od kojih se jedan utopio u reci. Brzo je utvrđeno da je vest bila lažna, ali u talasu nasilja na Kosovu, od 17. do 19. marta, ubijeno je 19 osoba, osam Srba, 11 Albanaca, povređeno oko hiljadu ljudi, etnički „očišćeno“ šest gradova i devet sela, porušeno, zapaljeno ili teško oštećeno 935, uglavnom, srpskih kuća.

Kao odgovor na nasilje nad kosovskim Srbima, zapaljene su džamije u Nišu i Beogradu. Zbog nasilja na Kosovu uhapšeno je 270 Albanaca, 143 je osuđeno, od čega 67 na zatvorske kazne. Ni pravosuđe Srbije nije bilo efikasnije. U Beogradu još traje suđenje optuženim za paljenje Bajrakli džamije, a kazne za uništenu džamiju u Nišu su bile tek simbolične. Osam optuženih osuđeno je na ukupno 28 meseci zatvora, najduža kazna je bila pet meseci.

Većina Srba proteranih marta 2004. i danas živi u kolektivnim centrima, bez nade da će se skoro vratiti svojim domovima. Većina Srba na Kosovu, ali i van njega, ovih dana se pita šta će im doneti nastavak pregovora Beograda i Prištine, pod okriljem Brisela. U sredu 20. marta u Briselu se očekuje nova runda pregovora premijera Ivice Dačića i Hašima Tačija. Sudeći po izjavama premijera Dačića, nastavka pregovora i dogovora će možda biti, a možda i neće. Zavisi od „popustljivosti“ Prištine, jer Beograd „više nema gde da popušta“.

Srbija jeste u nezavidnom položaju i ne može bogzna šta da postigne u pregovorima o Kosovu, ali mogao bi, za početak, „državni vrh“ da se usaglasi, a ne da deluju raštimovano, predsednik u klin, premijer u ploču. Poslednje izjave „državnog vrha“ samo sluđuju ionako sluđenu javnost, kojoj nije jasno ni šta Srbija traži, ni šta joj se nudi, ni šta ta „zajednica srpskih opština“ treba da predstavlja, a još manje „evropska regija sever Kosova“, koju navodno Brisel i Priština nude.

U pravu je Dačić kad kaže da smo „došli do duvara“, no treba se izvući.