Hronika brutalnosti

I to osporene kako iznutra, od strane ljudi poput bivše portparolke Tužilaštva i sadašnjeg danskog sudije Tribunala, tako i spolja u svetskom javnom mnjenju, kroz vrlo ozbiljne analize, pre svega u nemačkoj, a potom i američkoj štampi.

Svetski kritičari došli su do teze Slobodana Miloševića, samo iz drugog ugla, da je Tribunal instrument velikih sila, tvrdeći da su SAD i Izrael izvršili politički pritisak na sudije. I to pritisak kako bi tumačenje „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ sveli na mnogo teže dokazivu „konkretnu usmerenost“ na zločin. Odjednom se i interpretacija da rad Tribunala treba da doprinese pomirenju u regionu bivše Jugoslavije kroz razrešenje ratnih trauma „igrokazima“ u sudnici svela na to da će Haški sud delovati na promenu sistema vrednosti, ali tek kroz nekoliko decenija.

Ali, i protivnici kojih je sve više, i podržavaoci rada Tribunala kojih je sve manje, slažu se u tome da iako možda nije sproveo „pravednu pravdu“, Tribunal jeste proizveo istoriju u vidu ogromne arhivske građe i istorijskih presuda. S tim što tu istoriju protivnici smatraju izopačenom i lažnom, a pristalice Tribunala je drže manje-više poučnom pričom za budućnost.

Ali, nevezano za politiku i pravo, u jugoslovenskim ratovima poginulo je više desetina hiljada ljudi, više stotina hiljada zauvek proterano, a više miliona doživotno osiromašeno. Da li je zaista moguće misliti da su za to odgovorne isključivo velike sile? Da li je zaista moguće misliti da su u Tribunalu potpuno nevini ljudi koji su se samo časno borili za svoje države, samo što nije baš uvek bilo jasno koje su to države? I da za sve te mrtve i unesrećene niko odavde nije kriv. Kakav god da je Tribunal, pravosuđa u zemljama koje su vodile jugoslovenske građanske ratove učinila su još manje. I to takođe na međunarodni pritisak. Žrtve imaju pravo na kakvu-takvu pravdu i na kakvu-takvu istoriju u kojoj je njihova patnja zabeležena. Inače je sve samo duga hronika brutalnosti.