I ja volim Zvezdu

Upravo zato, sve je iznenadila informacija, da je ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, inače najverniji pratilac familije Đoković, uspeo da pronađe vreme između brojnih obaveza (praćenja mečeva na Vimbldonskom turniru i učestvovanja na rekreativnim turnirima u stonom tenisu takođe u Londonu) i da poseti fudbalere Crvene zvezde koji borave na pripremama u Austriji. Gospodin Jeremić nikada nije krio svoju ljubav prema crveno – belima, čak je nedavno izjavio da je davne 1987. kao „svaki veliki Zvezdaš“ navijao za albanski Fljamurtari protiv Partizana u Kupu UEFA, tako da njegova podrška voljenom klubu nije neočekivana.

Očigledno da je ljudima koji vode ovu zemlju bitnije koliko je ozbiljna povreda (Zvezdinog) Pašeka i da li su mesta na centralnom terenu Vimbldona dovoljno blizu igrača, kako bi isti u pratnji supruga mogli da im pruže podršku i budu u krupnijem kadru kada na kraju meča patriotski pozdravljaju Novaka sa tri prsta, nego rešavanje osnovnih problema Srbije.

U svakom slučaju, činjenica je da je pomenuti ministar prethodnih nedelja, više nego ikada, prisutan u domaćim medijima, ali plaši podatak da nijedna od tih informacija nema nikakve veze sa njegovim pravim poslom i jednom od najzahtevnijih funkcija u srpskoj politici. Ono što još više „plaši“, su potencijalni uspesi srpskih sportista. Šta ako Novak Đoković nastavi sa vanserijskim rezultatima, ili pak Zvezda napravi senzaciju i za razliku od prethodnih godina prođe kvalifikacije u Ligi Evrope? Da li će, tek tada, domaći političari imati vremena i prostora da se „mešaju u svoj (pravi) posao“?

A što se tiče Zvezde, nakon otvorene podrške Jeremića, Tadića, Putina i sponzorskih giganata poput Telekoma i Gasproma, očekuje se da se baš ove godine dogodi čudo i da tim sa Marakane napravi i neki sportski uspeh. A i ako ne bude tako, uvek je tu „melem za ranu“ i podsećanje na Bari, Tokio…