Po iskustvu, takve predstave prave se kada vlast želi da snagom jednog događaja „pokrije“ nešto drugo, za nju neugodno, što se već desilo ili se očekuje.

U ovom slučaju, trebalo je nadglasati najmanje dva neprijatna publiciteta, a moguće je da se kalkulisalo i sa trećim. Prvi je bio dan ranije objavljena prodaja Novosti o čemu su izjave u javnosti tek krenule da se zahuktavaju. Druga stvar je dolazak bivših evropskih parlamentaraca, Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna, koji su inače imali ulogu u razrešenju krize u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, i čija je dvodnevna poseta bila signal da i ovde postoji neko žarište iako ga državni vrh negira. Najzad, vlast teško može smisleno da objasni zbog čega samo Srbija uz Rusiju nije pozvana u Varšavu na obeležavanje početka Drugog svetskog rata, a stručnjaci su saglasni da je reč o političkim razlozima koji su nadjačali ulogu i žrtve te dve zemlje u borbi protiv fašizma.

Ipak, zbog etikete „krali“ na koju domaća javnost uvek najburnije reaguje, prednost kada se određuju motivi za „pokrivalicu“ trebalo bi dati prodaji Kompanije Novosti. Vlast se dobro potrudila da u kratkom vremenskom periodu od svega nekoliko meseci, usaglasi čitav niz finansijskih transakcija i pravnih koraka, pa ne bi čudilo ni da je u tom kontekstu kreirala i događaj kojim bi se skrenula pažnja sa činjenica da je o sistem medijske kontrole u Srbiji ugrađen još jedan potporni zid.

Praktično je država, umesto da se oslobodi vlasništva u medijima, što mora da uradi kako bi ostala na evropskom putu, odlučila da ih zadrži tako što će ih po besmislenim cenama i u sumnjivim poslovnim aranžmanima, predati ljudima iz svog establišmenta. Bez blama zbog toga što se u većini slučajeva radi o biznismenima skromnih potencijala, bez ikakvog iskustva na tržištu informacija.

Tako su otišle Novosti. Najpre je Štamparija Borba, takođe državna, konvertovala svoje potraživanje u kapital Novosti i to u 98 odsto akcija. Mnogo su bile dužne. Onda je Štamparija, koja nema razlog da se bavi proizvodnjom štampanih glasila, odlučila da ih proda, ali ne na tržištu, nego biznismenu bliskom vlasti, za nešto više od dva miliona evra. U tom setu odluka koje su donosili organi dve kompanije, pripomogli su i drugi sa liste poverilaca Štamparije – glasovi EPS-a i Dunav Osiguranja, što potvrđuje da je reč o „državnom“, odnosno projektu vrha vlasti koji se sve učestalije promoviše pod nazivom „sve je moje“.

Povezani tekstovi