Istorijska lutanja

Oko rehabilitacije Mihailovića već dugo traju sporenja levih i monarhističkih snaga. Dok je za prve bio izdajnik, za ove druge je heroj koji je na nepravednom suđenju osuđen i zatim streljan. Ono što je svakako veoma bitno je da se utvrdi gde je sahranjen da bi bio pokopan dostojno, kao i svaki čovek.

Dok su Miloševićevi socijalisti imali čvrst stav da se Mihailović borio protiv sopstvenog naroda i na strani okupatora, danas je njihov stav isti, ali se prećutno, zbog odnosa u koaliciji u kojoj je i SPO, prave da se to ne događa. Odnosno, ostavljaju sudu koji vodi postupak rehabilitacije da odluči. Isto se ponaša i vladajuća koalicija. Jedino je ministar policije tražio da se iz zgrade Vlade ukloni fotografija Milana Nedića, međuratnog predsednika Vlade, upravo zbog saradnje sa okupatorima. Ravnogorcima su izdejstvovane državne penzije i još neke beneficije i to se danas ni ne dovodi u pitanje. Krenulo se i u pronalaženje masovnih grobnica žrtava komunističkog režima po Srbiji.

Prilično je problematičan i odnos koji vlast ima prema antifašističkom pokretu u Srbiji. Upravo za vreme ove koalicije Srbija je propustila obeležavanje 65. godišnjice pada fašizma, a boračka udruženja su pred gašenjem, jer partizanski pokret se tumači iz ugla posleratnih, a ne ratnih događaja.

Koliko se u današnjoj Srbiji luta u tumačenju istorijskih događaja najbolje pokazuje prošlogodišnja proslava 20 oktobra, dana oslobođenja Beograda. Tada su se prilikom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva na bini smenjivale scene iz Prvog i iz Drugog svetskog rata, što je stvorilo potpunu konfuziju oko toga koji se dan proslavlja.

Veoma negativan odnos prema četništvu postoji i u zemljama regiona – Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji, Makedoniji i na Kosovu. Praktično svuda gde su počinjeni zločini. Današnja Evropa sazidana je na antifašističkom pokretu, a zvaničnici Srbije kao da se pomalo stide tog dela istorije.