Kako nam ide?

Međutim, kada pitamo brojke, odgovor bi trebalo da je jednoznačan, a u našem slučaju, opet, nije. Jedna od glavnih brojki koja govori o ekonomskom zdravlju države je udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu. Pošto je BDP mera novostvorene vrednosti u toku godine, udeo javnog duga pokazuje koliko dugo moramo da radimo da bismo zaradili onoliko koliko dugujemo. U našem slučaju, ta cifra je 75,5 odsto.

Po svim merilima, to je visoka brojka. Mastrihtski kriterijum, koji važi za članice Evropske unije, propisuje da javni dug zemlje ne sme biti veći od 60 odsto. Fiskalno pravilo Srbije propisuje još striktniji limit od 45 odsto. A mi smo već probili 75. Pa ipak, vlast toliki dug smatra dobrim rezultatom, a sa njom, i jedan deo ekonomista. Razlog je projekcija države i Međunarodnog monetarnog fonda prema kojoj bi javni dug trebalo da raste do oko 80 odsto i da onda od 2017. krene njegovo smanjivanje.

Ali i tu ima „kvaka“. Ovakva projekcija nije računala na prevremene izbore. A jeste računala na to da će struja da poskupi u maju. Što sada, izvesno neće. I nije računala na sve ono što izbori sa sobom nose: povećanu potrošnju i kočnicu na reforme, i to upravo one reforme koje su imale za cilj da smanje državne izdatke, kroz brza otpuštanja u javnom sektoru. Samo do kraja ovog meseca bez posla bi trebalo da ostane 14.000 ljudi, što, opet izvesno, neće da se desi. I onda se postavlja logično pitanje, kako će javni dug da krene da pada, ako smo odlučili da i ovu godinu bacimo u izborni bunar?

Javni dug, međutim, nije ključno pitanje koje zanima građane. To je suviše apstraktan pojam, daleko od životne svakodnevice. Ali džep nije apstraktan pojam. A u njemu je ove godine manje novca. Kao što je i prethodnih godina uvek bilo sve manje novca. Ali samo u stvarnosti, ne i u brojkama. Jer, gledano u dinarima, plate nam godinama rastu, gledano u evrima potpuno stagniraju, a tek gledano u potrošačkoj korpi ubrzano padaju.

Koja statistika je najbitnija, izlišno je pitati.