Konuzinov duh

Onaj deo ovdašnje javnosti koji drži do sebe i koji je jedva dočekao povratak u Moskvu prethodnog ruskog ambasadora (Konuzina), sa olakšanjem je, naime, prihvatio prve odmerene korake njegovog naslednika, videvši u njima neophodnu i poželjnu promenu stila: od arogancije i bahatosti ka praktikovanju dobrih diplomatskih običaja.

Zadovoljstvo je, avaj, kratko trajalo, i ove nedelje imamo situaciju koja gotovo da nadmašuje i najlošije Konuzinove trenutke. Ambasador Čepurin nije imao punu kontrolu nad svojim rečima i postaje žrtva one arapske poslovice koja kaže da vi gospodarite njima dok ih ne izgovorite, ali da – kad to uradite – one postaju vaši gospodari. Na izvesnoj diplomatskoj akademiji, dakle, pred ostacima zaostalih julovskih formacija i njihovim đacima, izaslanik Moskve, i jedne diplomatije koja ima zrelu tradiciju elegantnog političkog diskursa, govorio je o „majmunskim poslovima“ u vezi sa evroatlantskim integracijama države koja mu je domaćin, i Crne Gore, u kojoj nije akreditovan, saopštavajući ovoj koja mu je domaćin važnu vest da u Kremlju stoji bolje od Ukrajine: Rusi, dakle, nemaju ništa protiv da idemo ka Evropi, ali imaju da se uputimo ka NATO.

Ako nije bila očekivana sa personalne tačke gledišta, ambasadorova skandalozna intervencija još je bila manje očekivana iz jednog opštijeg ugla: ona je u jakom kontrastu sa onim što se trenutno događa na terenu srpsko-ruskih odnosa. I Beogradu i Moskvi puna su usta reči o visokom nivou saradnje. Nikad bolje, čuje se naročito odavde, bez obzira na povremene ozbiljne šumove. Od legendarne Dačićeve ceduljice Dinkiću prilikom prošlogodišnjeg formiranja vlade („Rusi neće Borisa“) do aktuelnog – besprimernog – ignorisanja srpske ministarke energetike, postoji, međutim, i taj ne baš gladak paralelni politički tok koji, očito, ima svoj uticaj na događaje.

Ako su juče sklonili Tadića, ko kaže da sutra neće Vučića! Sve to onda otvara pitanje stvarnih dimenzija odnosa dve države. Ako smo dobro, otkud nepoverenje i mračni prezir, a ako nismo, otkud onda fraze o neuporedivom prijateljstvu? Putin je nedavno rekao srpskom predsedniku (dok je ovaj tokom audijencije u Kremlju prekorevao svoju vladu) da prijatelji sve probleme rešavaju lako i među sobom. Teško bi se moglo reći da čovek koga je on poslao u Beograd da ga zastupa korača tim putem. Preneti poruku, pa i neprijatnu, nije sporno (smešno je danas pozivati se na mešanje u unutrašnje stvari), sporan je način.

Upravo sa te strane, bez ikakvog dvoumljena, Čepurina je odbacila Crna Gora. Srbija okleva. Na ruskoj su strani meka peta kolona, rašireni proruski resantiman, politička hiperstruktura bez modernog nacionalnog ponosa, i, mora se priznati, srpski realni politički interesi. Ali, ako ne sad, kad? Aleksandar Tijanić pre nekoliko je godina američkom ambasadoru Montgomeriju zbog sličnih stvari (ne rade ovo, dakle, samo Rusi) u Ninu napisao: Kući! Nismo baštinici njegovog brutalnog stila, ali ponekad, eto, dođu trenuci kad i grube stvari znaju zagrejati srce. Ovaj momenat mogao bi ličiti da je taj. Srbija Čepurinu, naravno, mora odgovoriti, na svaki način. Jedino ne na njegov, Čepurinov.