Kriterijumi i samovolja

Zašto je, dakle, Vlada Srbije odlučila da je direktor CeSID-a prava ličnost za takvu poziciju? U saopštenju sa sednice Vlade održane u četvrtak obrazloženje ne postoji. „Želim da to bude Marko Blagojević i sutra ćemo o tome razgovarati“, izjavio je u sredu uveče premijer Aleksandar Vučić gostujući u emisiji RTS, pri čemu je objasnio da želi brzu, jasnu i transparentnu obnovu zemlje, i da mu je zato ideja da neko iz nevladinog sektora, a ne neko od ministara, upravlja novcem.

S obzirom na to da je Blagojević prihvatio Vučićev poziv, kao za svakog vladinog funkcionera, a on to sada jeste ma kakav mu formalni status bio, i za direktora CeSID treba da važi – pohvala za uspeh, kritika za greške, uz budno kontrolisanje njegovog rada. I svakako da suština i poenta nije ličnost, već kriterijum. Ili manjak, ili čak nepostojanje kriterijuma.

Prvi čovek Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima izabran je isključivo u skladu sa ličnom željom i procenom premijera Aleksandra Vučića. Da li je na sednici Vlade bilo ikakve debate, razmene mišljenja i argumenata, ne znamo. Da li su ministri zadovoljni takvom odlukom, takođe ne znamo. Mnogo važnije, kakav utisak na javnost može da ostavi jasna sugestija da je nekakav garant za pošteno trošenje budžetskih sredstava i evropskih fondova to da njima upravlja osoba van državnog aparata, iz nevladine organizacije? Veruje li Vučić svojim ministrima? U svakom slučaju, transparentnost raspolaganja javnim sredstvima u otvorenim, demokratskim državama se obezbeđuje primenom institucionalnih mehanizama, u koje svakako ne spada premijerova odluka da postavlja pojedince po svom nahođenju i bez obrazloženja.

Ukoliko je lična volja jedne osobe, pa bila ona i predsednik Vlade Srbije i najpopularniji političar u zemlji, ključni kriterijum za dolazak na važne državne funkcije, jedna od mogućih posledica jeste kolektivni konformizam, po širini i dubini javne sfere, od politike preko civilnog društva do medija. Ako se ne zameriš Vučiću, a u svom poslu imaš određeni rezultat, možeš da se nadaš da će te on negde primetiti i ponuditi ti značajan napredak u karijeri. Ako mu se zameriš, ko zna šta (ne)će biti.

Doskora je to važilo za vladajuću političku partiju (famozna partokratija), a sada je utisak da o svemu odlučuje, ili može da odluči samo ako to poželi, jedan čovek. Kako se to zove?