Muzika za naše uši

Licitiralo se sa motivima njenog puta na nedelju dana pred američke izbore, i spekulisalo o tome šta bi mogle biti nove poruke Srbiji, ako ne i zahtevi, Vašingtona, u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja. Druga najmoćnija žena sveta – prva je, dakako, spomenuta Merkel – došla je i prošla kroz naš grad, međutim, prilično relaksirano, bez visokih tonova i teških reči. Ni nalik kancelarki.

To što se ovde, na svojoj šatl-turneji po regionu, zadržala tek tri sata – upadljivo kraće nego u drugim mestima koje je ovoga puta posetila na Balkanu – zapravo bi mogla biti i jedina manje prijatna činjenica njenoga dolaska. Ostalo je, dakle, ispalo bolje. Bez obzira, čak, na to što je izgledalo kao da su u skladu sa tom kratkoćom posete bili postavljeni i njeni ciljevi: vrlo svedeno, centrirani na ohrabrivanje politike evropskih integracija Srbije i normalizovanje odnosa sa Prištinom, dakle, na tačku-dve. Nikoliću i Dačiću, sa kojima je razgovarala u plenumu (ne razdvajajući ih, i tako ne dajući prvenstvo ni jednome), time je vrlo jednostavno prikazala šta ovde stvarno interesuje Sjedinjene Države. Posustali evro-entuzijazam Srbije – zaljuljan proruskim simpatijama dela državnog vrha – dobio je novi podstrek, a kroz okolnost da je u Beograd stigla ruku pod ruku sa Ketrin Ešton, dodatno je sugerisano da, uz Vašington, Brisel i ubuduće mora da bude jedna od dve glavne beogradske adrese na strani. Ne Moskva, naravno. Pritom je izvučena i dobra, stara šargarepa: napor u tome pravcu biće nagrađen ekonomskom podrškom. Klintonova je, naravno, dalje pažljivo nijansirala poruku: sudbina Srbije u rukama je naroda Srbije, a u skladu sa svojom slavljenom diplomatskom doktrinom o američkom „partnerstvu sa narodima“, a ne neminovno i sa vladama, posebno je apostrofirala naš obrazovani, mladi svet koji – rekla je – zaslužuje bolju budućnost.

Srpskim sagovornicima, predsedniku države i premijeru, pušteno je i malo muzike za njihove uši, decidiranim izjavama da se od Srbije ne traži da prizna Kosovo, u procesu normalizacije odnosa, koji se, pak, zahteva. Dačić je uzvratio na tu velikodušnost: Srbija ne može priznati „ovako proglašenu nezavisnost“ (neku drugačije proglašenu može?), a Vlada pod njegovim vodstvom spremna je na različite oblike ekonomske kooperacije sa Prištinom. To je, svakako, bio najveći iskorak napravljen tokom ovih razgovora. Novi sastanak sa Tačijem, koji sledi uskoro, samo pojačava utisak da je Dačić rešavanje kosovskog problema postavio kao istorijsku misiju svoje političke karijere. Možda ga je i zato saputnica Klintonove, ledi Ešton, već prozvala „superstarom dijaloga“.