Nemušti jezik

Moguće je i da su njihovi zahtevi nerealni, nekad i preambiciozni. Tako su, na primer, tražili da se siva ekonomija svede bar na meru u kojoj je prisutna u drugim zemljama, a ne da se gotovo polovina prometa odvija na crnom tržištu. Legalan biznis je pri tom navodio i argumente koji bi trebalo da „upale“: veći budžetski prihod najmanje za četiri milijarde evra, konkurentnost privrede, povoljniji poslovni ambijent za strane investicije. Uzalud, zanemarili su glavnu caku – siva ekonomija je nezvaničan socijalni program za armiju otpuštenih radnika. O koruptivnom potencijalu novca iz podzemnih tokova da i ne govorimo.

Privrednici su tražili i da se pojednostave propisi ali „giljotinu“ nikako da dočekaju. Tek s vremena na vreme neko od ministarstava objavi kako će novi zakon o nečemu skratiti procedure i potrebno vreme, pa čak izračunaju i koliko će to hiljada evra uštedeti firmama kada počne primena. Tako je i sada već čuveni Zakon o planiranju i gradnji bio najavljen kao epohalno pojednostavljenje u postupku za dobijanje građevinskih dozvola, nakon čega, u Beogradu na primer, prethodne dve godine gotovo da nije bilo moguće doći do tog papira.

Primera, nažalost, ima previše, a upornost poslodavaca već počinje da čudi. Istina, njihovi zahtevi sve su manji. Posle neuspele ideje da se smanje porezi i doprinosi na zarade, sada će biti zadovoljni i ako vlada ukine te dažbine na topli obrok i regres. Podsećaju da na 3.000 dinara, koliko radniku pripada za ishranu, plaćaju državi još 2.100 za doprinose, a ako se ona odrekne tog prihoda, budžet će joj biti tanji svega za dve milijarde dinara. Ako bi taj novac otišao zaposlenima, bar malo bi oživeo posustali promet na domaćem tržištu. Skromno da skromnije ne može biti. Samo ako ima ko da to čuje. Ali, domaća vlast, sada ozbiljno ophrvana predizbornim brigama, nema vremena da reaguje ni na zamerke iz redova domaćih privrednika, ni na primedbe koje već devet godina iz prvog izdanja „bele knjige“ gotovo da prepisuju strani investitori.