Nesigurne kuće Srbije

Plan sadrži i spisak neophodnih stvari za napuštanje doma i odlaska u utočište, na kome je i stavka „omiljena igračka za dete“. Međutim, iako u gotovo svakom većem gradu u Srbiji postoji sigurna kuća, doduše sa neizvesnim finansiranjem, iako su sigurnosni planovi brižljivo pripremani u okviru nacionalnih strategija o prevenciji nasilja, i uprkos brojnim medijskim kampanjama, nikada nećete biti sigurni. I to ne samo zato što je nasilje vaš lični problem nastao iz nekog pogrešnog životnog izbora, pa ste usled spleta okolnosti zapali u grupu zlostavljanih žena, koja postoji u svakom društvu.

Nikada nećete biti sigurni jer vas je zapalo da budete žrtva u uređenju koje je, po svojoj skrivenoj suštini, predatorsko, što znači da je nastalo na istrebljenju slabih, a kao žena, po definiciji ste slabi.

Na površini stalno se nižu primeri – i kada premijer Ivica Dačićá nasilje u kafani čiji je povod zlostavljanje žene nazove „tradicionalnom srpskom svađom među prijateljima“, i kada se muž u Požarevcu danima iživljava nad ženom tukući je oklagijom, šerpom i mokrim peškirom, i kad Ivana Buha na sudu povuče iskaz da ju je muž tukao, pa kaže da je na nju pala tuš kabina, pa tako nekoliko puta…

I stoga, kada direktor policije Milorad Veljović najavi da će policijske patrole da dežuraju ispred sigurnih kuća ako bude trebalo, to isto tako ne znači ništa drugo do priznanje da je predatorstvo odmaklo toliko da se žrtve i slabi mogu štititi samo golom silom, i da institucije i građanska akcija i solidarnost više ne deluju. A ukoliko pak žrtve uzmu pravdu u svoje ruke i nakon višegodišnjeg zlostavljanja ubiju nasilnika, nema zakona po kojem bi im sud to uzeo kao iole olakšavajuću okolnost. Niti za njih važe amnestije, abolicije i pomilovanja, kao što je to recimo, slučaj za nasilne navijače. Njima ostaje samo kazna i osuda okoline.