Može li čovek biti dobar ako je na poziciji u zlom sistemu? Ili, koliko je pojedinac kriv za ono što se sistemski čini? Ovim filozofsko-moralnim pitanjima Evropa se bavila u decenijama posle Drugog svetskog rata, dok je na jugoslovenskim prostorima diskurs bio sasvim drugačiji – pojedinac je ili prihvatao da je sistem skoro savršen ili bi bio eliminisan, ne nužno fizički, ali društvenopolitički izvesno.
I onda su došle devedesete i gotovo sva zla ovog sveta – mržnja, ratovi, kriminal, smrt. I dan danas nema jasnog odgovora da li je to zbog nečeg u ljudima ili zbog greške u sistemu. Ili zbog zlosrećne kombinacije oba, koja nije dokraja dešifrovana. U svakom slučaju određena struktura stvarnosti tada formirana opstala je i danas. Svi je prepoznajemo u događajima i njihovom sledu.
Recimo, kada u podne usred strogog centra Beograda eksplodira automobil-bomba i raznese čoveka dobro poznatog službama bezbednosti i medijima. Eksplozija dovoljno profesionalna da raskomadanu metu baci u vazduh, a ne ubije vozača u autu koji se slučajno zadesio na metar udaljenosti. I dovoljno jaka da vaspitačice u obližnjem vrtiću spuste decu u podrum. I dovoljno objašnjiva – već u prvom javljanju s lica mesta reporteri su izveštavali da su, za razliku od zemunskog kriminalnog klana i njihovih naslednika koji likvidacije obavljaju iz automatskog oružja pucajući iz kola, po mogućstvu audija, eksploziv koriste egzekutori iz Bosne i Republike Srpske. I više nego poznata – svi već znaju da je reč o rođaku bivšeg crnogorskog premijera Mila Đukanovića i bratu od tetke Andrije Draškovića, kome nikad nije dokazana veza s likvidacijom Željka Ražnatovića Arkana. Kao i to da je ubijeni tokom devedesetih bio vlasnik više diskoteka u Prištini, moguće i pripadnik neke od specijalnih naoružanih formacija na Kosovu.
A gotovo u isto vreme kad je eksplozija odjeknula, na drugom kraju grada, na izuzetno posećenoj konferenciji za štampu u Tužilaštvu za ratne zločine, obelodanjeni su rezultati istrage o jatacima haških optuženika. Saznalo se da se Ratko Mladić, pet godina pre hapšenja, autobusom odvezao izbegavši za dlaku raciju u okolini Beograda, u Lazarevo kod Zrenjanina. Skrivao ga je rođak Bratislav Mladić, a protiv rođaka ne bi mogla da se podigne optužnica. Možda je to najviše što je sadašnji pravosudni sistem mogao da otkrije o ovoj priči i verovatno su se ljudi u njemu trudili koliko su mogli. Ali, mi ne možemo da ne prepoznamo određenu strukturu stvarnosti. I ne možemo da prestanemo da strahujemo. Da se slučajno ne zaustavimo na semaforu u pogrešno vreme ili da smo jednom ušli u autobus i možda sedeli pored Mladića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
