Oktobarska licemerja

Boris Tadić, koji pogotovo kada govori s državničke pozicije vrlo pažljivo bira reči, poimence je naveo one koje smatra najzaslužnijim za rušenje Miloševićevog režima, ali i onog koji je najodgovorniji za to „što nije bilo 6. oktobra“. Vojislav Koštunica je morao da prizna da je u Srbiji „uspostavljen demokratski poredak“ i da se sada „slobodno živi“. Zoran Živković je kazao da se smatra lično odgovornim zbog kompromisa s Koštunicom načinjenih posle 5. oktobra, a Ivica Dačić je „bocnuo“ sadašnje koalicione partnere primetivši da SPS nije pao 2000, ne bi se vratio već 2004. godine. Tomislav Nikolić, novopečeni demokrata i evropejac, baš u izjavi Danasu konstatovao je da „s 5. oktobrom ništa dobro nije došlo“. Naravno, decenija demokratskih promena bila je prilika i za gomile fraza, pokušaje pranja prošlosti, beskorisne reminiscencije, demagogiju.

Kao što je primetio Danasov komentator i glodur Vremena Dragoljub Žarković, u medijima su se najviše istakli oni koji su pre deset godina ćutali, to jest lagali. Što važi i za medijske kuće. Najviše prostora izdvojile su one koje su 5. oktobra, u bujici građanskog besa, jedva izbegle potpuno uništenje, da bi iste noći stale uz skute lidera DOS-a. Ali, u redu, i to je valjda dokaz da su se vremena promenila, da kolege novinari koji su devedesetih i do tog oktobra 2000. ili ćutali ili lagali sada, eto, uviđaju neophodnost evropskog puta Srbije i svih ostalih politički korektnih „reči i izraza“.

Licemerja u izjavama, da ponovimo, gotovo i nije bilo, ali što se tiče postupaka, sasvim je druga stvar. Na primer, na obeležavanjima ovog za društvo i istoriju Srbije važnog datuma učestvovali su ili predstavnici socijalne (političke, biznis, diplomatske, „nevladine“) elite ili, da ne zaboravimo i njih, malobrojni egzibicionisti. Građani, među kojima i milion onih koji su tog dana zaista bili na ulicama srpskih gradova ili bar s balkona pozdravljali demonstrante, sveli su se na „predmet“ TV anketa i poštapalicu u političkim govorima. Zaista, ako se za Dan Evrope, za Srbiju novouspostavljeni praznik, organizuju nekakva dešavanja koja podrazumevaju aktivno učešće građana, pa zar za 5. oktobar nije moglo nešto slično da se izvede. Čini se da se tzv. obični ljudi i u demokratskoj Srbiji ipak svode na pomenuti predmet, koji elita po potrebi koristi.

Jedan broj lidera nekadašnjeg DOS-a okupio se 5. oktobra 2010. na Dedinju da se iza strogo zatvorenih, policijom obezbeđenih vrata prisete starih dana.