Politika i neusklađenost

Ono što je potpuno izvesno jeste da se izgradnja Južnog toka „koči“ iz političkih razloga. EU smatra da Moskva podržava i naoružava pobunjenike na jugoistoku Ukrajine, koji se zalažu za federalizaciju zemlje i ne priznaju nove vlasti u Kijevu koje nazivaju „huntom“. Možda i jedino efikasno „oružje“ koje u toj borbi poseduje Evropska unija jeste pretnja da će projekat Južni tok biti stopiran. Administracija u Briselu smatra da je Južni tok od velike ekonomske važnosti za Putina i da je on zbog tog projekta spreman da popusti u vezi s Ukrajinom. Međutim, problem za EU jeste taj što je „plavi energent“ koji treba da se transportuje „Južnim tokom“ neophodan njenim potrošačima. Pedeset odsto akcija preduzeća za gradnju Južnog toka je u rukama nemačkih, francuskih i italijanskih kompanija. U slučaju da se projekat otkaže, to bi značilo gubljenje posla za te kompanije koje dolaze iz uticajnih zemalja. Administracija u Briselu mora da radi svoj posao i da štiti interese EU, ali ono što definitivno nije njen interes da kompanije sa tih prostora gube poslove. Druga stvar koja je potpuno izvesna jeste da je Srbija nemoćna da utiče na to da li će se Južni tok graditi ili ne, a jasno da je naša zemlja veoma zainteresovana da do otkazivanja projekta ne dođe. Izgradnjom Južnog toka Srbija bi povećala svoje rezerve „plavog energenta“, inkasirala novac od tranzitnih taksa, a zaradila bi i srpska privreda kroz podizvođačke radove. Dakle, s obzirom da Srbija nema nikakav uticaj na to da li će Južni tok biti izgrađen ili ne, a da joj je sa druge strane taj gasovod potreban, bilo bi i lepo i korisno da se čelnici Vlade koordiniraju po tom pitanju i da u javnost izlaze sa usaglašenim stavovima. A besmisleno je licitirati da li će radovi biti odloženi ili ne u situaciji kada oni faktički nisu ni započeti.