Premijerovi strahovi

Da, bilo bi mnogo gore ako bi morale da se dignu plate prosvetarima jer bi se znale posledice. Tražili bi i drugi, i lekari i policajci i sudije i ostala birokratija. To bi nas prilično unazadilo jer novca za veće plate nema, ali daleko od toga da bi evro odleteo na 300 dinara. Svakako nije pametno unapred spiskati novac od Telekoma i to na plate. Sigurno je da bi to naši vrli monopolisti i ostali „biznismeni“ iskoristili da „napucaju“ cene i pokupe te pare. Sve je to ovde već viđeno. Šta je tu problem? To što je premijer odlučan samo u ovakvim trenucima.

Ne može ni da se zamisli gde bismo danas bili da je zaista pre dve i po godine rešio da ovako odlučan bude u reformama, u razbijanju monopola, u sređivanju ove zemlje. Ovako smo tonuli sve dublje i dublje u blato dok nam sada nije došlo do usta. Došlo se do toga da u budžetu nema ni za kakvo povećanje osim simboličnog. Postoji samo preživljavanje. Zar smo na samo 60-80 milijardi dinara od katastrofe? Pa to je za zabrinutost.

Ironija je i da kriza čuva vladu od pada. Zapravo bi prosvetari trebalo da popuste da ne bismo svi skliznuli u provaliju, a ministri ne moraju ništa da rade. Oni ništa i ne rade. Pogotovo oni politički aktivniji. Za njih kao da protest prosvetara ne postoji. Vešto se kriju, a u prve borbene redove su opet isturili ministarku finansija Dianu Dragutinović i ministra prosvete Žarka Obradovića. Ako ih oni ne umire, ko će? Ali, samo kad bi se šalili. Na kraju izađe premijer sa proročanstvom kataklizme i dolije još jednu dozu beznađa na ionako već upropašteno opšte raspoloženje.

Ovako nešto nije mogla da pokrene stranka iz opozicije. Ovo bi moralo da bude delo pete vladine kolone (ukoliko političke pozadine zaista ima), koje je prilično zateklo ostale „partnere“. Da je sad kraj godine lako bi oni ubedili profesore da će im plate skočiti 2012. i za svih 25 odsto, ali još je do tada daleko pa odgovornost ne može da se prebaci na sledeći kabinet. Premijeru će osim zastrašivanja biti potrebna i neka ideja.