Uprkos svim medijskim strategijama, preporukama, kodeksima i zakonima, te radnim grupama i komisijama koje ih sprovode, pitanje pretplate za RTS u bliskoj istoriji Srbije bilo je i ostalo par ekselans političko. I to počev od devedesetih, kada je tadašnja demokratska opozicija pozivala na građansku neposlušnost kroz neplaćanje „harača TV Bastilji“.
Ili, nedavno, kada je dugogodišnji direktor RTS Aleksandar Tijanić objašnjavao tadašnjoj predsednici parlamenta Slavici Đukić Dejanović da ako nema para, nema ni TV prenosa Skupštine, pa do upravo sadašnjeg trenutka, kada je vicepremijer Aleksandar Vučić navodno „presekao“ da pretplata neće biti zamenjena novim nametom kroz porez na imovinu. Pre mesec dana, takođe nezvanično, citiran je Vučićev kredo – „kroz porez samo preko mene mrtvog“.
Najava prelaska na budžetsko finansiranje, iako nezvanična, kod građana je izazvala burne i oprečne komentare. Malobrojni koji su redovno plaćali pretplatu najavljuju da će tužiti „Javni servis evropske Srbije“ i tražiti pare nazad, drugi ukazuju da je plaćanje za reprize davno snimljenih i mnogo puta ponovljenih domaćih serija ionako bilo bacanje novca, treći citiraju stavove Evropske komisije i osnivačke akte Bi-Bi-Si-ja, četvrti se pitaju zašto Vučić odlučuje o svemu, a poneki i pomno mere minute od reklama na RTS od kojih takođe stiže prihod… Iz RTS pak nagoveštavaju otpuštanja i neizvesnu sudbinu hora i simfonijskog orkestra.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva, postoje dve izvesnosti – prva je da se nijedna vlast ne odriče uticaja na najmoćniju medijsku kuću, a druga je mera podnošljivosti tog uticaja. Teoretski, budžetsko finansiranje, što podrazumeva da vlast po nahođenju opredeljuje novac iz državne kase, vodi jačanju tog uticaja do izvan granice podnošljivosti. Ali, s druge strane, ni potpuno povlačenje države, odnosno državnih para, nije pridonelo procvatu slobode i demokratije – iza komercijalne stihije postoje i te kakve interesne grupe, čiji moćni uticaj nije ništa manje poguban i zaluđujući. I zato uz svako pozivanja i poređenja kako Nemci, Britanci, Hrvati mogu da plaćaju za svoje javne servise, treba se podsetiti engleske poslovice da nema besplatnog ručka. Samo što ona treba da važi i za vlastodršce i za građane. Jer, ako određeni program, bio simfonijski ili horski, ima svoju cenu, tako i populizam po svako cenu košta. Pre ili kasnije. Te je zato možda najtačnija urbana univerzalna poslovica – jeftinije je kada platiš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
