Razum i pomirenje

Iako su odnosi dvojice premijera evidentno dobri, činjenica je da su za otopljavanje odnosa između Beograda i Podgorice najzaslužniji naprednjački deo srpske vlade i predsednik Tomislav Nikolić. Jer, premijer Dačić bio je značajan faktor u prethodnoj vladi Mirka Cvetkovića koja je, u koordinaciji sa bivšim predsednikom Tadićem i njegovim uskim krugom saradnika, sa Crnom Gorom imala odnose obeležene stalnim trzavicama. Ne treba zaboraviti ni da se Nikolić još pre nego što je izabran sastao sa Đukanovićem u Podgorici, što se moglo tumačiti i kao podrška Crne Gore Tadićevom izazivaču.

Ta razlika spram Crne Gore između socijalista i naprednjaka došla je do izražaja i ove nedelje, kada je Podgorica slavila godišnjicu nezavisnosti, a mitropolit Amfilohije pokušao da Njegoša „proglasi“ svetim. Crnogorski SDP protestovao je zbog guranja Njegoša „među zločince“ i izazvao reakcije u Beogradu: dok su predstavnici SNS mudro izbegli nepotrebne žaoke, Branko Ružić iz SPS-a optužio je sledbenike Ranka Krivokapića za govor mržnje.

Naravno, legitimizaciji naprednjaka kao političke snage drugačije od radikala, bilo je potrebno demokratsko dokazivanje ne samo u Vašingtonu, Berlinu i Briselu, već i u regionu, pa i u Podgorici. U tom smislu, SNS i Nikolić umeli su da zažmure na jedno oko pred problemima. Pre svega, pred položajem Srba u Crnoj Gori, počev od njihove zastupljenosti u državnim institucijama, pa do korišćenja jezika. S druge strane, nesumnjivo je da je bolje o problemima razgovarati, nego voditi zakulisnu politiku, za šta je Podgorica stalno optuživala vlast Borisa Tadića. O napretku govori i ovonedeljni komentar Đukanovića kako SPC ne razume promene u Srbiji, a povodom nedavnog molebana za upokojenje srpske vlade i parlamenta. Ali i SPC počinje da razume. Kao što je Đukanović, srećom, odustao od pravljenja „jedinstvene crkve“ u Crnoj Gori, što je ranije najavljivao, tako je i SPC na aktuelnom Saboru odustala od kanonizacije Njegoša.