Srbija na svom mestu

Ispostavilo se da su oni najbolje procenili svoje i mogućnosti najvećih rivala i da je 42. mesto u ukupnom plasmanu realna slika srpskog sporta.

Decenijama unazad Srbija je glavne nade polagala u kolektivne sportove, ali očito da su se vremena promenila. Košarkaši nisu ni putovali u London, dok su rukometaši, odbojkaši i odbojkašice zajedno ostvarili dve pobede u 15 utakmica. Dobro je da imamo vaterpoliste koji su se ponovo izdigli iznad problema i u neizvesnoj završnici posle preokreta došli do bronze. I tu se priča o srpskom kolektivizmu završava, a na scenu stupaju jaki individualci. Andrija Zlatić je „upucao“ jednu bronzu, a da je nekoliko dana kasnije zadržao koncentraciju i prilikom poslednjeg hica, mogao je u svoje Užice da se vrati sa još jednom medaljom istog sjaja. Ipak, sve su nas iznenadile strelkinja Ivana Maksimović i tekvondistkinja Milica Mandić, koje su svoju mladalačku drskost iskoristile da bez respekta izađu na crtu najboljim sportistima u svojim disciplinama. Učinak je poznat – srebro za ćerku olimpijskog pobednika iz Seula i zlato za devojku koja se bavi „malim“ sportom. Međutim, ako Srbija želi konačno da preskoči famoznu četvorku, što nije učinjeno još od Seula i stare Jugoslavije, očito će morati da se posveti razvoju baš tih „malih“ sportova. Talenat Mandićeve i Maksimovićeve je već doneo rezultate, a dodatno treba ulagati, pre svih, u plivače i atletičare. Gimnastika je na najnižim granama, kao i borilački sportovi.

Zbog svega toga, Srbija je uz rame sa Slovenijom i Argentinom, tek nešto iznad Mongolije i Uzbekistana. Dok se ne promeni svest da fudbal nije najvažnija stvar, da košarka nije slučajno na najnižim granama i da talenata ima i bez lopte, naši sportisti će sa Igara donositi tek po koju medalju. Četiri godine su sasvim dovoljan period da se talenti poput Stjepanovića, Dudaša, Španovićeve i Arunovićeve planski „izbruse“ kako bi se iz Rio de Žaneira vratili srećniji i bogatiji.