Svetkovine i nada

Zaustavljen na ulici i bez pomoći interneta, teško da bi ovaj spisak mogao tačno da navede i definiše prosečni stanovnik Srbije. Ta situacija traje praktično od raspada SFRJ, te je u novijoj prošlosti gotovo kao kliše medijskog izveštavanja uvedena i standardna anketa građana. Na prigodno pitanje šta se danas slavi upitani su često demonstrirali zbunjenost, kao živi prikaz političko-ideološke konfuzije na državnom nivou.

S druge strane, nema sociologa ili marketinškog stručnjaka koji ne bi ukazao da su praznici politički rituali sa ogromnim uticajem na građanstvo. Samo da bi to bili, moraju biti prihvaćeni i društveno utemeljeni, kako u simbolici tako i u realnoj istoriji. Tu postoji problem – ova utemeljenja najlakše se „primaju“ u vremenima preokreta i poleta, kada većinu građana nosi uverenje da se dešavaju promene nabolje. A većina građana, pak smatraju mnogi, nije želela ovakvu Srbiju, u kumanovskim granicama, faktički bez Kosova i sa ovakvom tranzicijom. Tim je možda teže ubediti ih da zataknu Natalijinu ramondu za rever, i da umesto 29. novembra i zasedanja Avnoja u Jajcu prigrle februarsko Sretenje, i Dan pobede u Prvom svetskom ratu. Navikli da noviju istoriju doživljavaju kao progres, posle izgubljenih ratova devedesetih, teško da im iz ove perspektive 19. i početak 20. veka mogu izazvati dovoljno sentimenta. Barem ne, da bi novu tradiciju uzeli za ozbiljno.

Zato svaka vlast, ako hoće da uspostavi novi simbolički kod, mora građanima i društvu da pruži više dobre vere u buduća postignuća. Novi simbolički kod lakše bi se tako „učitao“ od obdaništa pa do univerziteta, od ulice i pijace, pa do akademije.