Večna Kartagina

Nema niti novog kvaliteta, niti se usled objedinjavanja oslobodila neka posebna energija, a čak ni broj službenika koji su radili u oba ministarstva ranije nije smanjen. Jedini „benefit“ iz tog poteza, ako zanemarimo populizam koji u ekonomiji baš i nema neku jedinicu mere, jeste da je u takvom Dinkićevom ministarstvu bio koncentrisan pristojan potencijal ekonomske moći.

Većina drugih pokazatelja, govori da su različiti ciljevi dva sektora izbrisali pozitivne rezultate koji su se očekivali. Naime, sektor finansija trudi se da od privrede (i nešto malo od ostalih poreskih obveznika) naplati što više poreza i tako popuni budžet pri čemu se, po definiciji, usmerava na onu vrstu prihoda koji su najlakše naplativi. Od privrede. S druge strane, zadatak državne administracije jeste da podstakne poslovno okruženje kako bi firme, posebno krhka industrija, uspele da se stabilizuju i povećaju proizvodnju.

U takvom „raspolućenom“ ministarstvu teško je uskladiti sve ciljeve, pa na kraju, ili preciznije, deset meseci posle, deficit u državnoj kasi veći je nego što je bilo planirano, daleko od predviđenog su i prihodi, a dugovanja javnog sektora nisu se smanjila. I u najavi mera vidi se nesigurnost koja upravo i proističe iz tog dualizma u ciljevima, pa se kao jedna od najvažnijih pominje izmena Zakona o radu. To jeste ustupak poslodavcima, posle promene seta poreskih zakona, ali je veliko pitanje zašto je u popunjavanju budžetske rupe važan baš Zakon o radu. Pritom, privreda je uz sve subvencije, za koje neki tvrde i da se domaćim investitorima dodeljuju krajnje selektivno, prema političkom opredeljenju primaoca, daleko od proizvodnje koju smo imali u poslednjoj godini „neproduktivnog i nestimulativnog sistema socijalističke privrede“.

Reklo bi se da ciljevi nisu ostvareni. Ali, jedan od problema koji se naslanja na tu tezu jeste i da nema garancije da bi se i u razdvojenim ministarstvima nešto promenilo, osim ljudi koji su na čelu i koji zaista mogu da daju određen pečat, dobar ili loš. Zaključak je da bez strukturnih reformi ne postoji mogućnost za privredni oporavak, ali to već liči na priču o senatoru u starom Rimu koji je svaki govor, na bilo koju temu, završavao izjavom „Uostalom, ja mislim da Kartaginu treba razoriti“.