Briga o zaštiti prirode se doživljava kao sputavanje vlasti

Početkom meseca, tačnije 9. maja, obeležili smo Svetski dan ptica, što je bio pravi trenutak da se zapitamo kako svet izgleda iz ptičje perspektive i kako je pticama u njemu.

Sa dr Voislavom Vasićem, ornitologom, koji je posvećen proučavanju biodivirziteta i savetovanju o ekologiji, razgovarali smo o pticama, raznovrsnosti ekosistema, zaštiti životne sredine i klimatskim promenama.

Pandemije će biti dok ne promenimo odnos prema planeti

Možete li napraviti kraći osvrt na aktuelnu pandemiju? Bili smo svedoci da je globalno, pa i u našoj zemlji, često konstatovano da nam nedostaje priroda. Mere za suzbijanje pandemije, izolacija u zatvorenom pokrenule su čitav niz emocija o kojima smo neretko slušali i pričali. Da li smo shvatili koliko nam je priroda važna? Koliko nas je cvrkut ptica podsetio na lepotu tog zvuka? Hoćemo li nastaviti sa odgovornijim odnosom prema pticama i prema prirodi?

Za razliku od iščezavanja mnogih vrsta ptica, pandemiju smo osetili kao nešto što nas ugrožava i lično i kao vrstu. Uplašili smo se kao nikad dosad. Poželeli smo da već jednom prođe i da sve opet bude kao pre, da se ništa ne promeni. A moraće sve da se promeni. Pandemije će nas udarati dok god to ne prihvatimo i ne promenimo svoj odnos prema ograničenjima planete i biosfere. Tako biosfera funkcioniše i ograničava svaku organsku vrstu čija se populacija lokalno prekomerno namnoži i prenaseli svoj životni prostor. To se zove otpor sredine.

Da li Beograđani imaju dovoljno razvijenu ekološku svest, jesu li upoznati sa posledicama klimatskih promena po život u gradu i mogućih načina da se protiv njih borimo? Šta građani mogu samostalno, odnosno udruženo da urade kako bi ublažili ili umanjili posledice klimatskih promena?

Ekološka svest nije moj omiljeni pojam. Nijedna vrsta, a čovek nije tu izuzetak, ne može da na osnovu neke posebne „ekološke“ svesti sam ograniči rast svoje populacije i da se svesno uzdrži od zauzimanja prostora koji su dotad koristile druge vrste. Naprotiv, vrstu u ekspanziji ograničava samo nesvesni, automatski otpor sredine. Sudar s tim otporom sredine čeka i Beograđane, bez obzira na to što među njima ima mnogo onih koji su razvili građansku svest o odgovornosti za životnu sredinu. Ali Beograđanima i dalje treba grejanje ugljem iz Kolubare, treba im ogromna količina čiste vode koju vraćaju kao prljavu, treba im, kao i stanovnicima svakog grada, povelika količina hrane uzgojene na poljima koja su oduzeta drugim biljkama i životinjama.

Klimatske promene se, u vidu pogoršanja uslova za život, upravo pojavljuju kao manifestacija jednog vida otpora sredine. Kasno je da se Beograđani „bolje vladaju“ pa da to ublaže ili umanje. Moraju da urade nešto drugo: da se prilagođavaju promenjenoj klimi, ali i da, kao i svi ostali, napuste čitav niz udobnosti i rasipanja. U promene ponašanja na sopstvenu štetu ne verujem iako bi to bilo ulaganje u poboljšanje uslova života sledećih generacija. Organizacije civilnog društva mogu da pripreme javnost za te velike promene.

Bez raznovrsnosti, nema selekcije, a bez nje nema ni razvoja

Kada govorimo o biodiverzitetu, nailazimo na nekoliko različitih definicija u prilično dugoj istoriju upotrebe ovog termina. Vaš aktivizam u sferi zaštite prirode je vaš životni poziv, ozbiljna karijera i svakako bogato iskustvo koje otvara prostor da nam kažete kako vi lično doživljavate, odnosno definišete ovaj termin?

Čini mi se da je najvažnija mogućnost izbora iz dovoljno bogate ponude. Evolucija živog sveta je neponovljiv, jednosmeran proces zasnovan na odabiru najboljeg rešenja iz raznovrsne ponude koju obezbeđuje promenljivost. Kad nema raznovrsnosti, tj. diverziteta, onda ne može da bude selekcije, a bez selekcije nema ni razvoja ni adaptacije na promene. Prvi put se desilo da je jedna vrsta – čovek – narušila proces koji je omogućavao opstanak života kroz tolike promene od nastanka Zemlje. Mislim da je ta suština važnija od definicija koje nabrajaju sve biljke, životinje, gljive i ostale organizme i njihova staništa.

Da li možete da nam kažete nešto više o trendovima u Evropi i svetu kada je zaštita ptica u pitanju?

Ovom prilikom mogu da kažem samo najnužnije naznake, jer se ti trendovi, kako ste ih nazvali, odvijaju na vrlo različite načine i uz pomoć najvećih kapaciteta koje je moguće angažovati na zaštiti ptica.

Najpre, uvek su na vrhu prioriteta najteži slučajevi iščezavanja vrsta ptica ili malih izolovanih populacija. Dakle, polivamo vodom gde gori i gurnemo prst u rupu kroz koju ulazi voda u brod! A zatim se obično izrađuje Plan akcije kojim se određuju praktične aktivnosti za strateško očuvanje te vrste ili dela populacije.

Drugi, hladniji pristup obraća se zaštiti ptica u širokom kontekstu biodiverziteta i biosfere. Tu su ptice samo jedan od jednako važnih činilaca homeostaze u narušenoj biosferi, odnosno ponovnom uspostavljanju ravnoteže i funkcije izmenjenih ekosistema. Takva je, na primer, akcija Zelene infrastrukture (Green Infrastructure), s ciljem da se osiguraju tzv. usluge ekosistema u veštačkim i modifikovanim predelima.

Treći, uslovno rečeno, državni posao jeste formiranje međunarodne mreže Natura 2000, najvećeg koordiniranog sistema povezanih zaštićenih područja kojim bi se omogućili bezbedan život i razmnožavanje ugroženim vrstama ptica. Istovremeno, međunarodnim konvencijama i evropskim direktivama, čiste se nacionalni pravni i upravni sistemi od ostataka starih, neodrživih načina korišćenja ptica i njihovih staništa kao prirodnih resursa.

Četvrti (ovo nije redosled po važnosti) trend odnosi se na enormno povećanje svesti o značaju ptica i širenje znanja o njima. Zahvaljujući tome, pozitivne mere bivaju lakše demokratski donete i prihvaćene u javnosti. Bar u nekim zemljama. Ponavljam da je ovo samo moj škrti izbor, a da bi se mogle navesti još mnoge druge akcije ili trendovi.

Ornitologija je prešla u tzv. građansku nauku

Da li smo mi u Srbiji svesni bogatstva koje imamo u raznovrsnosti ornitofaune koja egzistira ili nam povremeno „dolazi u posetu“? Da li imamo dovoljno institucija i stručnjaka koji se bave ovom temom? Da li mi imamo razvijen sistem praćenja stanja, drugim rečima, jesmo li istražili i upoznali sopstveno bogatstvo ornitofaune? Kako jedan običan građanin može da dobije informaciju o pticama svoje neposredne okoline i šta to praktično znači?

Ovde mora da se napravi jasna distinkcija između državnog i civilnog sektora. U državnom sektoru je situacija krajnje zabrinjavajuća, kako u nauci (istraživanjima) tako i u struci (primeni). Među prioritetima na konkursima za naučne projekte nema nacionalnih ornitoloških tema, a i kriterijumi vrednovanja rezultata su takvi da eliminišu bilo koji pokušaj utvrđivanja, recimo, lokalnih ili regionalnih uzroka ugroženosti ptica. Zato, osim u Novom Sadu, na univerzitetima i nema ornitologa, a u institutima ih ima u tragovima. Što se tiče Zavoda za zaštitu prirode, malo je bolja kadrovska situacija, ali i tamo ornitologa ima nedovoljno u odnosu na potrebe. Zato je ornitologija najvećim delom prešla u tzv. građansku nauku, koja se finansira delimično na državnim konkursima, a najviše grantovima međunarodnih fondova, što nije bez ozbiljnih nedostataka.

Zato, odgovor na vaše pitanje kako jedan običan građanin može da dobije informaciju o pticama svoje neposredne okoline, leži u organizacijama civilnog društva koje se trude da na društvenim mrežama budu stalno u dodiru sa običnim i neobičnim građanima, koje u javnosti uvek žestoko reaguju na pojavu štetočina, ko god da je kriv. Ove organizacije izdaju popularne magazine, objavljuju knjige, održavaju javne baze podataka, nude besplatne aplikacije za prepoznavanje ptica, organizuju praktičan rad i obuku građana i obavljaju sve one korisne aktivnosti za koje državne institucije nemaju kapacitete.

Dok javnost ne počne da, umesto vlasti, kontroliše institucije, neće biti bolje

Nažalost, svedoci smo čestih vesti o uginuću ili krivolovu ptica, čak i strogo zaštićenih vrsta. Imamo li mehanizme da oni koji istrebljuju ptice budu i odgovorni za štetu koju izazivaju? Da li su eventualne kazne adekvatne? Da li su kompenzacija za štetu koju čine životnoj sredini, pa i pticama? Kako se zapravo utvrđuje šteta koju neko čini na ovakav način?

Cela oblast problema zaštite prirode, ptica i ostalih prirodnih resursa politički se doživljava kao sputavanje u vršenju vlasti. To ni ova, ni prethodne vlasti ne podnose i zato institucije koje nisu nezavisne ne sprovode zakonom omogućene mehanizme. Dok javnost ne počne da, umesto vlasti, kontroliše institucije, neće biti poboljšanja.

Kakva je budućnost očuvanja ptica u Srbiji?

Ne mogu da procenim kad će se steći okolnosti koje sam naveo u prethodnom odgovoru.

Građani mogu da kreiraju interaktivnu mapu

Voislav Vasić aktivno sarađuje sa Centrom za promociju nauke, koji je jedan od partnera međunarodnog projekta TeRRIFICA, finansiranog u okviru programa Horizont 2020, koji poziva građane Srbije da učestvuju u mapiranju izazova nastalih usled klimatskih promena, i to u kontekstu našeg životnog okruženja. Projekat se bazira na integrisanju podataka, istraživanja i akcija kako bi se stvorio opšti pregled stanja klimatskih promena u mapiranim delovima Evrope. Na interaktivnoj mapi koja sadrži različite kategorije klimatskih promena, uz prethodno kreiran nalog, građani mogu da označe određenu lokaciju i objasne zašto su odlučili da na to mesto ukažu kao dobro ili loše. Brojna iskustva i mišljenja građana, tamo gde klimatske promene u lokalnoj sredini postaju opipljive, na ovaj način doprineće objedinjavanju podataka, istraživanja i aktivnosti, kako bi se pripremio opšti presek stanja uslovljenog klimatskim promenama, u cilju inovativnih pristupa prilagođavanju na njih. Sve aktivnosti na domaćem terenu pomoći će u definisanju sveobuhvatnih smernica za dalju borbu protiv klimatskih promena, prilagođavanju izmenjenim okolnostima i predviđanju budućih dešavanja.