Cela Srbija je moja izborna jedinica

Gordana Rajkov (G17 Plus) ući će u anale srpskog parlamentarizma kao prva osoba sa invaliditetom koja je postala narodni poslanik Skupštine. Prihvatila je poziv G17 Plus da kao nestranački kandidat bude na njihovoj listi poslanika, jer, „ako hoćemo da se zalažemo za naša prava moramo biti na mestima gde se za njih možemo boriti“. Prvim mesecima provedenim u skupštinskim klupama uglavnom je, kaže, zadovoljna, mada je drugačije od onoga kako je zamišljala Skupštinu.
– Napornije je i zahtevnije od predstave koju sam o parlamentu imala. Pogledajte samo koliko traju neke sednice, način rasprave. Iskreno se nadam i verujem da će veći značaj dobiti rad Skupštine u vremenu između maratonskih sednica, u odborima, pri iniciranju različitih predloga, razgovoru sa građanima. Član sam Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i očekujem i nadam se da će mi rad u Odboru biti glavni posao – kaže Rajkov.
Njena pojava u Skupštini navela je javnost i političare da ozbiljnije razmišljaju o problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju osobe sa invaliditetom.

Trostruko siromašniji

Statistika pokazuje da je procenat siromaštva među invalidima tri puta veća nego u ostatku stanovništva. Nacionalnoj službi zapošljavanja prijavljeno je 24 000 -25 000 osoba sa invaliditetom. Njihovo zapošljavanje je olakšano zakonskim propisima koji omogućavanju poreske olakšice za one poslodavce koji zaposle invalide, ali i otežano katastrofalnom stručnom spremom. Tokom prošle godine zaposleno je 117 invalida u Srbiji, od kojih više od polovine sa osnovnom ili nezavršenom srednjom školom. Samo dvoje zaposlenih je imalo visoko obrazovanje.

– Kad vam je nešto ili neko pred očima, onda pretpostavljam da to pre stigne do vas nego ako je negde tamo daleko, pa se setite samo ako nekog poznajete ili vam se ljudi obrate za neku pomoć – dodaje Rajkov.

„Je l’ umeš da govoriš?“

– Meni su hiljadu puta na ulici, ako sedim, čekam, gledam nešto, prilazili ljudi i davali sitniš, misleći ukoliko sam osoba sa invaliditetom, da sam i prosjak. Ili su bili iznenađeni što mogu da sastavim suvisle rečenice. Jednom me neka žena na Kalenić pijaci pitala „Je li, je l’ umeš ti da govoriš? – priseća se Gordana Rajkov, koju mišićna distrofija zbog koje je u invalidskim kolicima dvadesetak godina ne sprečava da bude aktivna na različitim poljima.

Rajkov je rođena 1944. u Beogradu, diplomirala je 1968. na beogradskom PMF i profesor je matematike. Među osnivačima je Centra za samostalni život invalida. Ne samo da govori maternji jezik, već i engleski koji je usavršavala u Velikoj Britaniji. Ambasada SAD kandidovala je za ovogodišnju nagradu Žene od hrabrosti, koju dodeljuje američki Kongres.

Ona je „prijatno iznenađena“ odnosom kolega poslanika.
– Prilaze mi i prihvataju me sa uvažavanjem, što nije baš često odnos prema osobama sa invaliditetom. I kad su ljudi ljubazni obično je to sa nekim patronizirajućim stavom. To ovde nijednog trenutka nisam osetila. Ljudi me zaista tretiraju kao nekog sebi ravnom i sa uvažavanjem. Taj utisak se kasnije proširio i na ostale kolege i koleginice koje srećem bez obzira iz kojih političkih opcija dolaze – kaže Gordana Rajkov.
Ona priznaje da je, zbog povremenih „neprijatnih situacija“ i scena koje su se mogle videti i čuti u našem parlamentu, imala tremu pred svoj prvi govor u Skupštini o bužetu za ovu godinu. Sve je, međutim, prošlo kako treba i njenu diskusiju su pozdravili poslanici svih poslaničkih klubova. Zaposleni u stručnim službama Skupštine takođe su veoma ljubazni i predusretljivi prema Gordani Rajkov.
– Realizacija ide sporije nego što se očekuje, ali učinjene su neke stvari. Izrađena je platforma da mogu da stignem do sale, još nisu adaptirani toaleti, do restorana ne mogu da siđem, to je nemoguće adaptirati – navodi ona.
Zgrada Doma narodne skupštine je, prema njenim rečima, bolja za osobe sa invaliditetom, ali su tamo problem mali liftovi. Sem izrade platformi, Administrativni odbor je, radi olakšavanja rada Gordani Rajkov, omogućio da angažuje asistenta koga će plaćati Skupština. Odluka je načelne prirode, te će važiti i za buduće poslanike u Skupštini.
– Meni je fizički jako naporno, obzirom na zdravstveno stanje, da 16 sati dnevmo sedim u ovim prostorijama. To je dušu dalo da za šest meseci završim u bolnici. Ne mogu ni da odem, pa da se vratim, jer onda imam problem s, prevozom – ističe Rajkov.
Pošto je jedini poslanik sa invaliditetom, Gordani Rajkov se javljaju osobe sa sličnim problemima iz cele zemlje.
– Ja sad celu Srbiju imam kao izbornu jedinicu. Ljudi sa invaliditetom imaju jako puno životnih problema i sad pokušavaju da sa mnom kontaktiraju, ako ništa drugo nastojim da svima odgovorim, kažem da sam razumela problem i da, pokušam da, koliko mogu sa svoje pozicije, pomognem da se problemi reše – priča Rajkov.
Prema njenim rečima, država poslednjih godina menja odnos prema osobama sa invaliditetom.
– Država sve više prepoznaje socijalni pristup problemu invaliditeta umesto ranijeg medicinskog u kome se fokus stavljao na oštećenje, ljudima su se određivala socijalna davanja, ali se ništa nije činilo da im se obezbede uslovi da žive ravnopravno sa ostalim građanima. Država prepoznaje da postoji puno prepreka koje su kreirane u društvu i koje onemogućavaju osobama sa invaliditetom da učestvuju ravnopravno i čini napore da se one otklone – kaže sagovornica Danasa.
Aprila prošle godine usvojen je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji sadrži i pozitivne mere koje treba da omoguće poboljšanje položaja ovog sloja stanovništva. Problem osoba sa invaliditetom je specifičan jer nije dovoljno samo zakonom zabraniti diskriminaciju.
– Za osobe sa invaliditetom morate da donesete i pozitivne mere, jer to što niko ne zabranjuje da uđem u autobus ili školu to još ne znači da ću moći da uđem ukoliko se ne naprave rampe, pristupi, niskopodni autobusi. Zakon sadrži te pozitivne mere. On kaže recimo u članu 32, lokalne vlasti treba da obezbede službu podrške koje invalidima omogućavaju da žive samostalno, ali dok to u praksi zaživi potrebni su vreme, novac – upozorava Rajkov.
Iako država, po njenom mišljenju, pokušava da poboljša položaj invalida, budžetom su smanjena sredstva za udruženja invalida. Rajkov je to kritikovala. Dodaje da je o tome razgovarala s ministrom finansija Mirkom Cvetkovićem i monistarstvom za rad i socijalnu politiku Rasimom Ljajićem. Obojica su obećala da će, ako se ispostavi da su potrebna dodatna sredstva za udruženja invalida, da će razmotriti kako će biti obezbeđena. Uz podršku većine poslanika, u Skupštini je prošao i amandman na Zakon o državnim službenicima kojim se nalaže da politika zapošljavanja u državnim organima mora da vodi računa o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, nacionalnih manjina, rodnu ravnopravnost. Ako država menja odnos prema invalidima teže ide promena svesti građana. Rajkov kaže da to razume jer je predrasude najteže menjati.
– Predrasude se sastoje iz pogrešnih informacija, nedovoljnih informacija i straha. Strah je jako osećanje koje ljudi imaju u smislu šta bih ja radio da se nađem u toj situaciju. Kad se ljudi sretnu sa nepoznatim stvarima koje u njima izazivaju strah oni radije o tome ništa ne znaju ili usvajaju ono prvo što su naučili“, kaže Rajkov. Invalidi se, dodaje, nalaze u začaranom krugu jer da bi se razbile predrasude, osobe sa invaliditetom treba da se pojavljuju u javnosti, „pričaju sa ljudima da oni vide da mogu da sastave četiri-pet rečenica“, ali „da biste se pojavili, razgovarali, morate da imate uslove da izađete iz kuće, a ne možete jer su svuda prepreke“, primećuje Rajkov.
Ona poručuje da mediji imaju bitnu ulogu u razbijanju predrasuda, jer invalidi ne treba da budu vest samo kad su gladni, bez posla, imaju problema sa nabavkom pomagala već i kada su uspeli u nečemu.