Foto: Pixabay / Soledadsnp

Pošto su živeli u manjoj sredini, u centru za socijalni rad procenili su da je bolje da odrasta u nekom drugom mestu kako ova porodična tragedija ne bi uticala na njeno odrastanje i razvoj. Dobila je hraniteljsku porodicu.

Pet godina kasnije, na internetu je pretraživala svoje ime i naišla na medijske naslove koji su joj otkrili surovu istinu. Tako je saznala da se njen otac ubio, a ne umro kako su joj tada rekli. Kao da se ceo svet srušio u tom trenutku.

Njeni hranitelji su, naime, u dogovoru sa psiholozima, odložili da joj saopšte istinu o njenoj porodici. Ostavili su to za period kada bude zrelija i kada prođe određene faze u odrastanju kada ta činjenica može negativno da utiče na njen razvoj. Međutim, zbog neodgovornih medija koji su izveštavali o toj tragediji do najsitnijih detalja, iako nije postojao interes javnosti da se o tome izveštava, saznala je istinu pre vremena i na pogrešnoj adresi.

Hranitelji devojčice obratili su se Savetu za štampu, nakon čega su ti mediji uklonili tekstove. Međutim, za tu devojčicu već je bilo kasno. Šteta je načinjena. Njen identitet nećemo otkrivati kako se emocije ne bi ponovo budile.

Ovo, nažalost, nije usamljen slučaj u Srbiji. Tabloidi svakodnevno otkrivaju identitete dece žrtava ili maloletnika koji su povezani sa tragedijama, iako je to suprotno Kodeksu novinara Srbije. Sudbine mnoge takve dece zloupotrebljene u medijima nisu dospele u javnost, ali su posledice zasigurno prisutne. Baš kao u slučaju ove devojčice koja je tipičan primer zloupotrebe deteta u medijskoj sferi.

Foto: Pixabay / Counselling

Od etičkih prekršaja do štetnog uticaja na razvoj dece

Stručnjaci upozoravaju da se deca nalaze pod posebnim uticajem medija koji kod njih mogu izazvati dugoročne posledice. Ukoliko su deca izložena neprimerenim medijskim sadržajima ili su predmet neodgovornog izveštavanja, to može imati izrazito negativan uticaj na njihov psiho-socijalni razvoj, posebno u slučaju dece predškolskog uzrasta.

Nažalost, istraživanja pokazuju da su takvi slučajevi sve češći o čemu svedoči i podatak da se u svakom desetom tekstu u dnevnim novinama u Srbiji krše etički principi i Kodeks novinara Srbije prilikom izveštavanja o deci, što je samo jedan od alarmantnih nalaza prošlogodišnjeg istraživanja „Medijska slika dece u Srbiji 2018.“ koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM).

Istraživanje ukazuje da se prilikom izveštavanja o deci najčešće krši odredba Kodeksa koja se odnosi na nedozvoljeno otkrivanje identiteta dece (39,71 odsto od ukupnog broja prekršaja), sledi ugrožavanje prava i dostojanstva dece (33,82 odsto), i na kraju korišćenje neprimerenih, uznemiravajućih, pornografskih i svih drugih sadržaja koji mogu imati štetan uticaj na decu (26,47 odsto).

Bojana Selaković, članica Upravnog odbora Udruženja Roditelj, ističe da brojna istraživanja ukazuju i na kratkoročni i dugoročni uticaj medijskih sadržaja na razvoj dece mlađeg uzrasta.

„Kada su u pitanju slučajevi zloupotrebe dece u medijima, taj uticaj postaje još kompleksniji. Svaka izloženost deteta široj javnosti, naročito kada se dešava u negativnom kontekstu, dovodi do neke vrste njegovog obeležavanja u krugovima u kojima se kreću (vrtić, škola,vršnjačka grupa) što može proizvesti različite reakcije i dete dovesti u situacije u kojima se neće osećati prijatno, ni sigurno. Gubiće samopouzdanje, osećaće stid i sramotu zbog nečega za šta isključivu odgovornost treba da snose odrasle osobe“, ocenjuje Selaković.

Prema njenim rečima, to dalje može dovesti do stvaranja različitih odbrambenih mehanizama – od povlačenja i zatvaranja do agresivnog i nasilnog ponašanja. I tako se dete, dodaje ona, ubacuje u jedan začarani krug reakcija i emocija koji stvara nove probleme, u učenju, socijalnim vezama, emotivnom sazrevanju.

„Zato je važno da odrasle osobe iz detetovog okruženja uvek imaju na umu da one snose odgovornost za svako pojavljivanje deteta u medijima. Kako, nažalost, to često nije slučaj, i sami mediji, isto tako, moraju biti svesni da je sledeći nivo odgovornosti na njima“, napominje Selaković.

U propisima jedno, u praksi drugo

Ocenjujući ponašanja pojedinih medija u Srbiji, urednica roditeljskog portala bebac.com Jasmina Mihnjak kaže da smo „dotakli dno“ svake vrste moralnih vrednosti što će se svakako odraziti na nove generacije. Na naplatu, smatra ona, dolazi visoka cena ovakve zloupotrebe.

„Ne vodi se računa ni o pravima dece, ni o privatnosti koja treba bar u određenoj meri da ostane zaštićena. Deca nisu dala svoj pristanak za iznošenje raznih informacija o njima, pa čak i fotografija. Od fotografija bolesne dece do ugrožavanja privatnosti njihove porodice po medijima. Nisu čak zaštićena ni ostavljena deca jer smo imali situaciju da se državni zvaničnici lično fotografišu sa jednim takvim detetom, još gore bebom u hraniteljskoj porodici“, navodi Mihnjak.

Ona dodaje da je nedopustivo da se deca koriste u političke svrhe i da se zloupotrebljavaju zarad lične promocije, a u poslednje vreme bili smo svedoci brojnih slučaja te vrste.

Kada je reč o zakonskoj regulativi, iskustva drugih zemalja su različita, ali je jedno svima zajedničko – dete, identitet deteta i dostojanstvo deteta štite se svim mogućim sredstvima. Zvanično je i kod nas tako. Dete u medijima posebno je zaštićeno odredbama Zakona o javnom informisanju, Zakona o elektronskim medijima, Kodeksom novinara Srbije, pa i pravilnicima Regulatornog tela za elektronske medije.

„Nezvanično, međutim, naši mediji decu poštuju i štite baš onoliko koliko poštuju i štite druge, odrasle ljude: ne štite ih i ne poštuju uopšte“, upozorava novinarka Tamara Skrozza. „U poslednjih nekoliko godina, uobičajeno je, recimo, da se deci preko očiju stavlja traka, kako ne bi bila prepoznatljiva. To je, kao, po propisu. Mediji, međutim, zgodno „previđaju“ da ta traka, baš kao ni inicijali koji skrivaju ime, ništa ne znači, ako se otkrije niz informacija o pravom identitetu deteta“, navela je nedavno Skrozza.

Foto: Pixabay / Free-Photos

Mediji ne razmišljaju o posledicama

Skrozza upozorava da se u slučaju nasilja nad detetom često ne objavi njegovo ime, ali da se objave fotografije i imena njegovih roditelja, kao i fotografija škole. Ili se, kada je u pitanju dete poznatih roditelja, skrivaju njegove oči, ali se otkriva u koju školu ide, šta voli, kako provodi vreme, koliko vremena provodi s majkom, a koliko s ocem.

„U slučaju zlostavljane dece, ne navede se ime deteta, ali se objavi fotografija kuće u kojoj ono živi, kao i ime i prezime oca-zlostavljača. Posebno je strašna situacija u kojoj je dete povezano s nekim tragedijama. O šestogodišnjoj ćerkici ubijene pevačice Jelene Marjanović, recimo, zna se bukvalno sve – od sporta koji trenira, preko načina na koji slavi rođendan, do toga šta crta i šta govori o pokojnoj majci“, ističe Skrozza.

Niko u medijima, prema njenim rečima, ne razmišlja kakve će to posledice imati po tu decu, kako će se ona osećati kada jednog dana budu čitala te tekstove, pa i kako će njihovi drugari reagovati na to sada, ali i u budućnosti.

O izrazito štetnim posledicama takve prakse govori i generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković navodeći da se deca, nažalost, najčešće pojavljuju upravo u crnim hronikama i da se često zloupotrebljavaju u medijskom izveštavanju.

„Ono što znamo i iz prakse Saveta za štampu je da se u takvim tekstovima najčešće krše odredbe Kodeksa novinara Srbije, a da su neki od najdrastičnih prekršaja u proteklih godinu, dve zabeleženi upravo u tekstovima koji se odnose na decu. Mediji, čini se bez mnogo dilema, tekstove o nasilju nad decom plasiraju kao udarne, ne vodeći pri tom ni mnogo računa o tome da li će otkriti njihov identitet. Time ih, ne samo dodatno povređuju, nego, što je mnogo gore, i trajno ‘obeležavaju’, jer će ih ti tekstovi, koji zauvek ostaju na internetu, pratiti ceo život. Osim otkrivanja identiteta deteta, što Kodeks izričito zabranjuje, u ovakvim slučajevima često se i zloupotrebljavaju deca, ali i roditelji i drugi sagovornici koji su u šoku i nisu u stanju da racionalno rasuđuju, niti su svesni moći medija“, objašnjava Novaković.

Posebno zabrinjavajući podaci odnose se na teme koje su dominatne u domaćim medijima. Istraživanje CEPROM-a, naime, pokazuje da su zlostavljanje dece, nesreće, nasilje i narkomanija teme u čak 56 odsto objava o deci, dok su istovremeno uspesi i dostignuća dece izuzetno retko prisutni i na televiziji i u štampi i udeo takvih objava svodi se praktično na nivo statističke greške.

Na taj način se deci indirektno poručuje da pažnju medija, ali i celokupne javnosti, ne zavređuju zapaženi rezultati u školi, na takmičenjima ili pozitivne akcije koje pokreću deca, već prevashodno razni incidenti, što dalje rezultira iskrivljenom medijskom slikom o samoj deci.

„Takvo medijsko izveštavanje ima izrazito negativan uticaj na samu decu, ali i na percepciju dece u javnosti iz najmanje dva razloga. Prvo, neuporedivo je veća šansa da dete dospe u medije ako je direktno ili indirektno akter tuče, saobraćajne ili neke druge nesreće ili zlostavljanja, nego ako je postiglo neke zapažene rezultate vredne javne pohvale. Mediji na taj način deci šalju izrazito negativnu poruku da su incidenti za medije i društvo bitniji od uspeha“, ističu u CEPROM-u.

Foto: Pixabay / picjumbo_com

Značaj predškolskog obrazovanja za medijsku pismenost dece

Stručna istraživanja pokazuju da iskustva u ranom detinjstvu, odnosno kod dece predškolskog uzrasta, imaju odlučujući uticaj na arhitekturu mozga, a time i na vrste i stepen njihovih budućih mogućnosti i načina njihovog funkcionisanja kada porastu. Razvoj mozga u ranim godinama utiče i na fizičko i mentalno zdravlje, ali i na učenje i ponašanje tokom čitavog životnog ciklusa. Pozitivna rana iskustva stoga grade zdravu arhitekturu mozga, dok je negativna mogu oslabiti.

Zato se kao jedan od načina zaštite dece od negativnih medijskih posledica, ili makar ublažavanja istih, navodi i uključenost dece u predškolske programe programe koji će obuhvatiti i neke aspekte medijske pismenosti. Stručnjaci u svetu sve češće ističu dobrobiti boravka u vrtiću, jer je dokazano da kvalitetni predškolski programi značajno doprinose razvoju deteta. Sve bitniju ulogu u tom razvoju ima i usvajanje medijske pismenosti kod dece od najranijih uzrasta upravo zbog ekspanzije negativnih medijskih sadržaja na svim platformama. Ako se tome doda i podatak da deca danas pred ekranima provode u proseku čak 42 sata sedmično, što je znatno više nego što provedu u školi i čak dva sata više nego što njihovi roditelji provedu na poslu, značaj obrazovanja od najranijeg uzrasta dodatno dobija na značaju.

Stoga najnovije smernice Američke pedijatrijske akademije (AAP) preporučuju da vaspitači u predškolskim ustanovama i roditelji posebnu pažnju obrate na vreme koje deca tokom predškolskog uzrasta provode pred ekranima. Tako se preporučuje da deci mlađoj od 18 meseci treba potpuno onemogućiti pristup medijima preko bilo koje vrste ekrana, deca od 18 meseci do dve godine mogu gledati ili koristiti medijske programe ili aplikacije visokog kvaliteta samo ako odrasli nadlegaju i usmeravaju njihovo korišćenje, dok deca uzrasta od dve do pet godina ne bi trebalo da provode više od jednog sata dnevno ispred ekrana. Deca starija od šest godina treba da imaju jasno ograničeno vreme koje provode uz elektronske i digitalne medije, kao i jasno određenu vrstu medija koje mogu da koriste.

Međutim, upis u predškolske ustanove na Zapadnom Balkanu daleko je ispod proseka u zemljama EU, navodi se u redovnom ekonomskom izveštaju Svetske banke za Zapadni Balkan u 2018. godini. Ulaganje u mlađu decu, posebno onu u nepovoljnijem položaju, zato je od suštinskog značaja za obezbeđivanje pravilnog razvoja mozga i postavljanja čvrstih osnova za učenje jer je u ljudski kapital potrebno ulagati od najranijih perioda života.

Smanjene investicije u razvoj dece u ranom detinjstvu pretvaraju se dalje u loše performanse u primarnom i srednjem obrazovanju, tako da kasnije i kao studenti nisu spremni da steknu potrebne veštine za efektivno delovanje na današnjem konkurentnom tržištu rada. Kao rezultat toga, mnogi diplomirani studenti ostaju nezaposleni i dugo posle sticanja diplome i ne mogu da steknu radno iskustvo, navodi se u izveštaju Svetske banke.

Foto: Pexels / Bruce Mars

Kako novinari treba da izveštavaju o deci

Zbog ogromnog značaja koji mediji imaju na formiranje i razvoj dece, četiri organizacije koje se bave pravima i zaštitom dece pripremile su vodič za urednike sa smernicama koje treba da obezbede zaštitu deteta od potencijalne štete koju može da prouzrokuje medijsko izveštavanje. Među organizacijama koje su ponudile uredničke smernice nalaze se organizacije Save the Children, Media Monitoring Africa (South Africa), Media Network on Child Rights and Development (Zambia) i Swedish International Development Cooperation Agency.

U tim smernicama navodi se da dostojanstvo i prava svakog deteta treba poštovati u svim okolnostima bez izuzetka, kao i da je u najboljem interesu svakog deteta da bude zaštićeno pre bilo koje druge dobrobiti, uključujući i promovisanje prava dece ili informisanje o problemima dece. Ova smernica posledica je sve češćih slučajeva u kojima se pod izgovorom izveštavanja o problemima dece ugrožava njihovo dostojanstvo, čime se deci nanosi još veća šteta. Najbolji primer za to je otkrivanje identiteta dece koja su seksualno zlostavljana jer se time ugrožava dostojanstvo te dece koja su tako obeležena za ceo život i dugoročno će trpeti negativne posledice takvog izveštavanja. U takvoj situaciji mediji deci nanose veću štetu nego korist tako što upozoravaju javnost na probleme sa kojima se ona suočavaju. Stoga čak i ako se novinari trude da informišu javnost o šteti koja se nanosi deci ili o nekom drugom problemu ili, pak, promovišu prava dece, uvek moraju da poštuju najbolji interes individualnog deteta koje ne sme trpeti negativne posledice medijskog izveštavanja.

„Prilikom intervjuisanja deteta, poštujte njihovu privatnost i poverenje i osigurajte da ih zaštitite od opasnosti i potencijalnih posledica. Prilikom intervjuisanja i izveštavanja o deci, posebna pažnja mora biti posvećena njihovom pravu na privatnost i poverljivost, na pravu da učestvuju u odlukama koje ih se tiču, i da budu zaštićena od opasnosti i odmazde, čak i potencijalne opasnosti i odmazde. Dete uvek treba da bude intervjuisano u sigurnom, udobnom i nepretećem okruženju. Ako dete ne želi da učestvuje u intervjuu, njegova želja mora biti ispoštovana. Detetu takođe treba pružiti dovoljno vremena da razmisli da li želi da priča bude objavljena ili ne“, navode ove četiri organizacije.

U ovom dokumentu se apeluje na novinare da kada pišu o deci pitaju nekoga ko ih poznaje ili radi sa njima, ili eksperte na tu temu, o potencijalnim posledicama koje može izazvati njihova priča ako se objavi. Oni koji su najbliži detetu, dodaje se, najbolje mogu da procene detetovu situaciju i treba ih konsultovati o različitim posledicama, uključujući potencijalne političke, društvene i kulturne posledice bilo koje novinarske priče.

„Nijedna priča, ni fotografija, ne sme biti objavljena ako može dovesti dete, njihovu braću, sestre ili drugove u opasnost, čak iako su identiteti izmenjeni, prikriveni ili se i ne koriste. Kada uređivačka politika zahteva objavljivanje fotografije deteta koja je potencijalno škodljiva po dete, identitet deteta treba da bude prikriven u toj meri da dete ne može biti prepoznato“, napominje se u smernicama.

Odgovornosti i na roditeljima

Urednica portala bebac.com Jasmina Mihnjak ističe da u vremenu širom otvorenih vrata interneta, odgovornost i kontrola u svim medijima mora da bude još veća, ali da nažalost to nije tako. „Odgovornost je velika i na leđima roditelja koji posebno u predškolskom uzrastu odlučuju o tome šta će se gledati, čitati, slušati. I nije dovoljno samo prebaciti kanal već na tom ranom uzrastu razgovarati sa decom i pripremati ih za period kada će oni sami birati sadržaj, najčešće na internetu. Roditeljima je tu potrebna pomoć i mediji treba da budu na istoj strani i istom zadatku“, ocenjuje Mihnjak.

* Ovaj tekst nastao je u okviru kreiranja medijskih sadržaja od strane Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) u okviru projekta „Zajedno za decu“ koji sprovodi CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo, Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP Centra i donatora.

Povezani tekstovi