Dve slike „korone“ –  iz Budimpešte i Srbije

Sve značajne i manje značajne, obične zgrade (stambene zgrade, često male palate) predivno su restaurirane. Puno je  parkova, zelenila lepo negovanog, žardinjera, leja sa raznobojnim cvećem svuda, čistoća zavidna.

Ljudi su mirni, vrlo pristojni, kreću se bez velike žurbe, buke, disciplinovano, bez haosa i jurnjave. Gradski javni saobraćaj besprekorno funkcioniše.  Nema dreke, suviše glasnog  smeha, kikotanja. Gotovo svi nose maske, a u klimatizovanom javnom saobraćaju niko nije bez maske. Turista skoro da i nema. Restorani, kafići, poslastičarnice su još dobrim  delom zatvoreni.

Mi smo se četiri dana kretali slobodno i obišli banku, groblje, stan sa podstanarima, sreli se sa dve prijateljice na javnim mestima, ručali smo dva puta u dosta dobrom, prostranom restoranu kod „Oktogona“ gde se jede koliko se može i hoće, te uz po jedno pivo platili za dve osobe oko 18 evra ukupno.

Pri ulazu u restoran obavezna je dezinfekcija ruku, a jedan konobar stalno se šeta po lokalu i dezinfikuje stolove koje su napustili prethodni gosti. Ja sam obavila u dva dana preglede u jednoj eminentnoj bolnici (nisam mogla ni u najcrnjem snu da slutim da ću medicinsku pomoć tražiti privatno u inostranstvu).

Pošto smo u tom kompleksu bolnice i stanovali, doručkovali smo u tamošnjem restoranu, bifeu za osoblje, ali i posetioce. Nosili smo maske, a svaki dan nam je na ulazu u bolnicu i restoran merena temperatura. Sve vreme smo koristili javni prevoz, puno puta na dan; u tramvajima, metroima nije gužva, drži se odstojanje, a nama su redovno, čim uđemo, mlađi ustupali sedište.

Vrativši se kući, u Budimpešti nismo imali vesti ni podatke iz Srbije jer smo tehnički vrlo slabo opremljeni, dočekao nas je pravi šok, ali ne zbog  tzv. „izbora“. Preliminarne rezultate smo znali te nas ni definitivni nisu interesovali, a nismo ni glasali jer imamo još „trunku samopoštovanja“ što bi rekao Goran Marković, već zbog velikog pogoršanja epidemiološke situacije.

Od početka pandemije pratila sam sve izveštaje i radovala se privremenom padu, nadajući se da ćemo se „izvući“, a mi između ostalog ipak stići na Jadran gde imamo uplatu i rezervaciju još od decembra prošle godine, a sada sam bukvalno poludela. Toliko me je žao novih žrtava, bojim se novih smrti, a i silnih pratećih pojava, troškova, gubitaka za zemlju.

A oni koji su za sve ovo najveći krivci mirno spavaju, uključujući i moje vajne kolege u kriznom štabu! U početku sam ih slušala, pratila, a posle izvesnog vremena prozrela i „pročitala“, njihove propuste, dezinformacije, greške. Više se ničemu ne čudim, nemam ni trunke vere u bolju budućnost za narode u Srbiji.

Ovdašnji narod je većinom nevaspitan, nedisciplinovan, grub, bahat, neozbiljan, neodgovoran, a pre svega neobrazovan. Decenijama se drži „u mraku i neznanju“, vaspitava se na neistinama, mitovima, poluistinama, rijaliti programima i tabloidima.

Hrani se lažnim nadama, obećanjima. A nažalost brojni televizijski programi odrađuju zadato. Koliko puta sam samo čula da smo najbolji narod, da je ovdašnja vera jedina prava, da je azbuka najsavršenije pismo, pre neki dan na RTS-u 1 rečeno je da je srpski jezik najlepši na svetu!?

Govori se stalno da je Srbija najlepša zemlja, pominju manastiri kojima ravnih na svetu nema. Ne sporeći njihovu lepotu i vrednost, a tako ih je malo, pominjem samo francuska sela u kojima svuda ima mnogo potpuno očuvanih zdanja, crkava, utvrda, manastira, manjih dvoraca čak iz 12, 13. i 14. veka!! To se ovom jadnom stanovništvu ne prikazuje.

Razne lažne patriote, quasi istoričari, pesnici, akademici SANU i drugi umetnici i spodobe, te nazovinovinari, besomučno i bestidno lažu o odnosima sa susedima, o problemu sa Albancima, o Kosovskoj bici i drugim važnim novijim dešavanjima. U školama se odavno ne uči istinita istorija. Zato se primitivizam i prostakluk očitavaju na svakom koraku.

„Rezultati poslednjih PISA testova (2018) pokazuju da je preko 40 odsto naših 15-godišnjaka funkcionalno nepismeno, dok je njih još 30 odsto tek polupismeno. Kada se pominju izrazi poput uzurpiranje institucija, suočavanje sa greškama iz prošlosti, tolerancija prema različitosti ili društveni dijalog, oni nisu pokazali sposobnost kritičkog prosuđivanja.

Eto zašto veliki broj nominalno obrazovanih građana Srbije pruža tako nizak otpor najjeftinijoj političkoj manipulaciji i zbog čega ima toliko onih koji pristaju da budu armija glasača, topovsko meso za populisičke i sve druge društveno pogubne političke opcije.“ (Vl. Cvetković, Danas, 24. 6. 20) Zbog toga je i iznenađujući, ŠsicĆ!, katastrofalan porast obolelih od korona virusa.

Kod nas se čuju samo „zvona i praporci“! Dositej Obradović bi još jednom umro! U Srbiju je civilizacija stigla, ali ne i kultura! A nakaradni sistem je takav zato što su ljudi takvi, prihvataju  korupciju i sve ostale prateće pojave takvog sistema.

I zato je broj obolelih u Srbiji tri puta veći nego u Mađarskoj, a dnevni broj novoobolelih katastrofalno visok iako su dve zemlje po broju stanovnika približno iste. U Mađarskoj je od početka pandemije korona virusom broj ukupno obolelih nešto preko 4.000, a novi slučajevi su prikazani u jednocifrenim brojevima. U Srbiji je poslednjih dana dnevni broj novoobolelih  oko 200 stanovnika. Razmislite zašto je to tako. U Srbiji je 12. maja objavljen spot „Broj žrtava u Srbiji je među najnižim u svetu“!?

Jako, jako mi je teško da ovo izustim prvi put u ovom mom dugom životu (79 g): žalim što sam kao trogodišnja devojčica dovedena u ovu džunglu, 300 km južnije od mog rodnog grada. Džungla, međutim, nije adekvatna reč, no ne mogu da se poslužim odgovarajućom iz lepog Basarinog rečnika!

Guslajte samo i dalje!

 Autorka je profesorka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu u penziji