Francuski treći čovek

Treba li da gledamo na francusku predsedničku kampanju s divljenjem, ili da budemo zabrinuti? Ili možda i jedno i drugo. To je neporecivo veliki „šou“ sa svim dodacima iz holivudskih blokbastera, uključujući i iznenađujući obrt u zapletu: pojavu „trećeg čoveka“ Fransoa Bajrua.
Iako je njegova pobeda malo verovatna, Bajru mora da se shvati ozbiljno. Pre svega, on je u Segolen Rojal i Nikoli Sarkoziju otkrio dvoje izvanrednih spouksmena svoje kandidature. Što se Roajalova više vraća na „klasiku“ Socijalističke partije, a Sarkozi sve otvorenije udvara ekstremnoj desnici, u toj proporciji raste i Bajruova popularnost. U stvari, stalne sumnje među Francuzima u kompetenciju Roajalove i Sarkozijev karakter dva su glavna razloga za dramatičan porast Bajruove popularnosti u ispitivanjima javnog mnjenja, od sedam odsto popularnosti na početku kampanje do sadašnjih 22 odsto.
Drugi razlog spektakularnog porasta Bajruove popularnosti ima manje veze s ličnostima, a više s francuskim nacionalnim raspoloženjem. Isti razlog koji je opredelio većinu Francuza da kažu „ne“ na referendumu povodom Nacrta ustavnog ugovora u maju 2005. mogao bi da ih motiviše da glasaju za Bajrua koji važi za nejevropskijeg od svih kandidata.
Zbog čega taj paradoks? Glas koji je značio „ne“ Ustavnom ugovoru 2005. sada znači „ne“ liderima francuske levice i desnice. Na predsedničkim izborima 2002. nezadovoljstvo sistemom dovelo je do snažne podrške ekstremistima, kada se Žan-Mari le Pen, lider ekstremne desnice, kvalifikovao za drugi krug. Nasuprot tome, 2007. dolazi do stvarnog napretka jer veliki deo francuskih birača, nezadovoljan sistemom, namerava da glasa za „ekstremni centar“, na primer za Bajrua.
Bajru je dugo u politici, a predsednički kandidat već je bio 2002. Međutim, dok je sećanje na njega kao ministra prosvete daleko od impresivnog, Bajru je u poslednjih par meseci uspešno osvežio svoj imidž postajući „novi čovek“ francuske politike. Izgleda ubedljivije od Sarkozija i kompetentnije od Roajalove. To mu u obična vremena ne bi bilo dovoljno, ali danas protivnici vodećih kandidata iz njihovih sopstvenih redova izgledaju spremni da se udruže s Bajruom. Ono što Bajrua potencijalno čini veoma jakim je činjenica da široko rasprostranjene rezerve spram dvoje vodećih kandidata podjednako utiču na računicu ekstremista i političara. Kada je reč o konzervativcima Žak Širak sada zvanično podržava Sarkozija, ali on bi, takođe, tajno mogao da ohrabri svoje najlojalnije saradnike da glasaju za Bajrua, čak i da su odnosi aktuelnog predsednika i Sarkozija bolji. Na levici, socijalističko krilo Socijalističke partije, koje je podržalo Dominika Štros-Kana protiv Roajalove, takođe bi moglo da napravi savez s Bajruom, nadajući se postizbornoj koaliciji levog i desnog centra.
Međutim, istraživanja biračkog tela pokazuju da je mnogo birača još uvek neopredeljeno, posebno među Bajruovim pristalicama. Dakle, rano je reći da Bajru može da uđe u drugi krug, ali ako u tome uspe izgledno je da će se pokazati neodoljivim. Bajruova pobeda koja nije izgledna, ali ne i nemoguća, dovešće do trostruke revolucije. Najpre, označiće kraj Socijalističke partije kakvu je stvorio Fransoa Miteran. Posle ponižavajućeg poraza Lionela Žospena 2002. socijalisti prosto ne bi mogli da prežive još jedan neuspeh da uđu u drugi krug.
Iznad svega, Bajruova pobeda označila bi kraj konzervativne partije kakvu je stvorio Širak i Pete Republike Šarla de Gola. Međutim, dok bi De Golovo nasleđe najverovatnije bilo glatko potisnuto, nostalgija za Miteranom i Širakom možda će se pokazati kao iskušenje za ljude koje je politički sistem unazadio. Francuska želi privid promena, ali nije li kontinuitet njena prava želja?
Konačno, dok se od ovih izbora očekuje da iznedre novu generaciju političara, samo nekoliko njih pripremljeno je za mirni politički cunami koji bi donela Bajruova pobeda. Tome u prilog ići će privlačnost centra u redovima socijalista i konzervativaca ukoliko ostane neodoljiva kakva sada izgleda.
Francuska je čudesno paradoksalna zemlja i potraga za novotarijama, ako ne za modernošću, može dovesti do ponovnog otkrivanja Četvrte Republike, parlamentarnog režima koji karakterišu slabosti i nestabilnost. Da li će se to dogoditi zavisiće od toga hoće li se sagledavanje Sarkozija kao rizičnog kandidata pokazati većim od institucionalnog rizika koji predstavlja Bajru.
Francuska danas možda manje utiče na svetsku politiku nego pre dvadeset godina, kada je Žak Širak došao na vlast, posebno posle odbacivanja Ustavnog ugovora 2005. Međutim, interesovanje sveta za predsedničku kampanju veće je nego ikad i jedino se može porediti s pažnjom koju je 1981. privukao Miteranov izbor. Mnogo toga može se promeniti u nedeljama koje nas dele od prvog kruga izbora, ali kampanja je sada postala pitanje brojeva: hoće li Treći čovek sahraniti Petu Republiku?