Taj događaj je toliko gnusan da liči na neukusnu šalu ili kobni plan KGB, ludu zaveru u stilu Džejms Bonda – ili na neku kombinaciju svega toga. Ipak, nesreća koja je ožalostila celu Poljsku nije predstavljala nijednu od ovih stvari. Tragedija koja prkosi svakom logičnom objašnjenju potvrđuje samo jednu stvar: okrutnost prilike.

Šta bi bilo da magla nije osujetila bezbedno sletanje aviona na aerodrom u Smolensku? Šta bi bilo da ruski avion marke „tupoljev-154“ nije bio dvadeset godina star, već neki noviji i bezbedniji model? Šta da je poljski pilot poslušao kontrolora ruskog vazdušnog saobraćaja koji je pokušao da preusmeri avion na Moskvu ili Minsk?

Nažalost, okrutnost prilike takođe predstavlja okosnicu nepoverenja između Poljske i Rusije. Ironiju (ako je uopšte i ima) predstavlja i to što je do ove tragedije došlo u vreme kada se činilo da nepoverenje između dve države konačno ustupa mesto boljim, poslovnijim odnosima i većem razumevanju.

Nakon sedamdeset godina negiranja, rusko rukovodstvo (ako ne i obični Rusi) bili su spremni da priznaju da je Staljinov NKVD (prethodnik KGB) ubio više od 20.000 poljskih oficira, intelektualaca i pripadnika sveštenstva u obližnjoj Katinskoj šumi 1940. Ruski premijer Vladimir Putin, i sam bivši agent KGB, pozvao je svog poljskog kolegu Donalda Tuska da zajedno organizuju sećanje na žrtve te tragedije.

Međutim, Kačinjski, član pokreta Solidarnost 1980-ih bio je nepoverljiviji prema Rusima od Tuska. Sastavio je sopstvenu delegaciju za posetu Katinu i glasno se pitao da li će mu Rusi dati vizu.

Kada je pilot predsedničkog aviona (sovjetske izrade, što je ponovo ironično), savetovan da ne sleće po gustoj magli, možda on ili čak sam predsednik, nije verovao u spremnost Rusa da daju iskren savet. Možda su se oni zapravo pitali da li lukavi bivši pripadnici KGB okupljeni oko Putina žele jednostavno da ismeju prisustvo Kačinjskog na komemoraciji u Katinu.

Rusko-poljske sumnje i neslaganja datiraju od šesnaestog veka. Tokom vekova bilo je ratova koje su započinjale obe strane, Rusi su delili Poljsku, nakon čega su usledili pokušaji „rusifikacije“, pri čemu je rusko pravoslavno carstvo pokušavalo da kontroliše zapadnoevropski orijentisanu katoličku Poljsku.

Onda je 1917. došlo do Boljševičke revolucije, kojoj Poljaci nisu hteli da se pridruže, i čudesne pobede maršala Jozefa Pilsudskija nad Crvenom armijom na kapijama Varšave 1920. Tokom godina između ratova Poljska i sovjetski režim bili su u sukobu gotovo bez prekida.

Kada je Staljin potpisao Sporazum Molotov-Ribentrop sa nacističkom Nemačkom 1939, dobio je priliku da napadne Poljsku. Masakr u Katinu bio je direktni rezultat toga, pri čemu je Staljin naredio masovna ubistva poljske elite da bi obezglavio poljsko društvo i tako ga učinio povodljivijim.

Katin je takođe predstavljao priliku da Sovjeti raskinu veze sa poljskom ratnom vladom u egzilu u Londonu. Budući da su poljski lideri odbili da Ruse oslobode krivice, Staljin je optužio Poljake da sarađuju sa Nemcima u nastojanjima da svale krivicu za nacističke zločine na Ruse. Ubrzo nakon toga ideja o osnivanju marionetskog režima u Varšavi pustila je korene.

Iako nacističko-sovjetski pakt nije trajao dugo – Nemačka je napala Rusiju 1941. – za Poljsku nije bilo izlaza. Nakon poraza Hitlera ona je još jednom postala deo ruske sfere, ovog puta Sovjetske Rusije.

Uspon Solidarnosti 1980-ih bio je najnoviji i najjači udarac za stagnirajući sovjetski sistem. Netrpeljivost između Poljske i Rusije manifestovala ne samo u politici već i u kulturi. Aleksandar Puškin, Nikolaj Gogolj i Fjodor Dostojevski su svi bili sumnjičavi prema Poljacima, nazivali ih „hladnim“, „dalekim“ i „manipulativnim“ i Poljsku večito videli na strani Zapada umesto na strani njene slovenske braće.

Sada se i u Varšavi i u Rusiji priča da zbog druge tragedije u Katinu možda može da se otpočne nova era bilateralnih odnosa. Možda će i biti tako, ali kako je to poljski esejista Stanislav Jerži Lec rekao:“Možete da zatvorite oči pred realnošću, ali ne i pred uspomenama“.

Autorka je praunuka Nikite Hruščova