„Kako da živi na onom svetu bez bubrega“

Kada su lekari u Srbiji pre nekoliko godina, od roditelja mladića stradalog u saobraćajnoj nezgodi, koji je bio moždano mrtav i nije mu bilo spasa, zatražili dozvolu da transplantiraju njegove organe deci kojoj je to jedini lek, umesto odgovora dobili su kontra pitanje: „A kako naš sin na onom svetu da živi bez bubrega?“
Ovo je samo jedan od izgovora koji se navodi kao razlog odbijanja davanja organa u Srbiji. Stručnjaci na takve izjave najčešće samo uzdahnu i nastave da čekaju neka bolja vremena. Vremena u kojima će se najzad shvatiti da spasavanje ljudskih života svojim ili organima najdražih koji su preminuli, zapravo predstavlja najveću humanost. Svuda u svetu već godinama transplantacije predstavljaju svakidašnji način lečenja i budućnost medicine, koju i Srbija može da sledi. Opravdanja koja se iznose, reklo bi se najčešće iz straha od nepoznatog, jesu razna, pa i ona o zagrobnom životu.

Informacije o zaveštanju organa na VMA

Zainteresovani koji bi da zaveštaju organe i tako pomognu drugima u slučaju da im se nešto desi, mogu da se jave svakog dana na broj telefona Vojno-medicinske akademije (VMA) – 3670 – 784. U slučaju da je reč o ljudima iz unutrašnosti, oni ostavljaju adresu na koju im stiže izjava, koju potpisuju i šalju nazad za VMA. Nakon toga, takođe poštom, tim ljudima stiže i kartica koju treba da potpišu i nose sa sobom. Donori ne mogu biti dijabetičari, maligni, teški bubrežni bolesnici, psihijatrijski pacijenti, narkomani i svi koji imaju teška oštećenja organa. Analize pre davanja kartice se ne rade, jer se kvalitet organa ispituje tek kad osoba dospe u stanje moždane smrti.

Međutim, stav hrišćanskih crkava, naročito najveće slovenske, Ruske pravoslavne crkve jeste da posmrtno donatorstvo organa predstavlja ispoljavanje ljubavi i sa one strane smrti, odnosno milost čoveka prema čoveku.
– U Srbiji ima oko 20.000 živih donora koji su svoje organe zaveštali medicini nakon svoje smrti. Da bi bilo rezultata potrebno je najmanje 2,5 miliona živih donora i dosta vremena. S druge strane, imamo oko 4.000 bubrežnih bolesnika koje u životu održava jedino dijaliza. Polovinu čine oni kojima je moguće transplantirati bubreg. Svake godine prijavljuje se od 300 do 400 novih bubrežnih bolesnika za dijalizu. Oni moraju svakog drugog dana da dolaze u centre za dijalizu i tamo provode po četiri sata. Za te bolesnike Republički fond za zdravstveno osiguranje na godišnjem nivou izdvaja oko 120 miliona evra, jer je godišnje za jednu dijalizu, sa svim troškovima, potrebno oko 30.000 evra – kaže Stevan Pavlović, koordinator za kadaveričnu transplantaciju Instituta za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije.
Problem dijalize je što ona ne može da izleči, već bolesnika samo održava u životu, zbog čega je on invalid prve kategorije. Transplantacija bubrega ne samo da je tri do pet puta jeftinija od dijalize, već dovodi do izlečenja i vraća bolesnika normalnom životu.
Dragan Krivošić (44) iz Beograda već 20 godina čeka na transplantaciju bubrega. Nije imao sreće da dobije organ svojih srodnika, a teška bolest bubrega onemogućila mu je da postane roditelj, zbog čega se raspala njegova tek osnovana porodica. Dugogodišnja dijaliza održala ga je u životu, ali mu je uništila krvne sudove. Ugrađivani su mu veštački krvni sudovi i to čak pet puta. Godinama on je prioritet na listi čekanja, ali organa nema.
– Transplantacija je spas. Dva puta su me pozivali. Dolazio sam pun nade, ali bubreg nije odgovarao. Svakog drugog dana idem na dijalizu. Krenem i dođe mi da se vratim, da odustanem od svega – kaže sa uzdahom ovaj mladi čovek, invalidski penzioner. Kao i mnogima na dijalizi i njemu je jedina opcija čekanje. Čekanje organa koji najčešće i ne dočekaju. Ukoliko nemaju do 200.000 evra za transplantaciju u inostranstvu, oni umiru.
U Evropi se 90 odsto presađivanja organa vrši kadaveričnom transplantacijom, odnosno prenošenjem organa klinički preminulih osoba živima.
– Najlakše je izvršiti transplantaciju sa živih rođaka, jer tu imate obostranu želju da se pomogne. Međutim, ukoliko bubreg ne odgovara ili se ne primi, što se pokazuje za prvih sedam dana nakon obavljene operacije, onda smo izgubili zdrav bubreg. Zato je najbolja kadaverična transplantacija, kada uzmete organe sa zdravih osoba koje su doživele moždanu smrt, uz saglasnost porodice. Kada porodica dozvoli da uzmete organe sa preminulog, možete da pomognete dvema osobama na dijalizi. Možete uzeti i druge organe i tako pomoći mnogima. Ali ključni je problem u nedostatku organa. To je prva stepenica ka uspehu. Da bi se transplantacije obavljale potrebno je da postoji mreža donorskih bolnica. Mi imamo samo jednu donor bolnicu, a svaka koja ima neurološku i neurohiruršku intenzivnu negu može da bude izvor organa, objašnjava Pavlović.
Po njegovim rečima u pet centara opremljenih za transplantaciju u Srbiji, ukoliko bi bilo dovoljno organa, moglo bi se presaditi 500 bubrega godišnje, umesto stotinu koliko se sada obavlja. Prva uspešna transplantacija bubrega urađena je 1954. u Bostonu. Danas je moguće gotovo sve organe transplantirati, sem mozga i testisa, čije je presađivanje zabranjeno zbog ukrštanja gena. Prva transplantacija bubrega kod nas obavljena je 1974. Značajni prodori prave se kod transplantacije ćelija, a istovremeno, usavršavaju se lekovi koji sprečavaju odbacivanje presađenog organa.
Po stručnosti Srbija ne zaostaje za svetom, ali po humanosti, broju kadaveričnih transplantacija na poslednjem je mestu u Evropi. Godišnje se u Srbiji desi najmanje 1.200 moždanih udara, koji bi mogli biti izvor bar 400 transplantacija. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević veruje da će sredinom godine Skupština Srbije usvojiti zakon o transplantaciji, koji će regulisati kadaverične transplantacije. Nakon toga bićemo bliži učešću u Eurotransplant programu, to jest asocijaciji nekoliko evropskih zemalja koja razmenjuje organe s ciljem da svaki bolesnik dobije organ koji mu najviše odgovara. Eurotransplant program podrazumeva kreiranje baze podataka, javne i svima dostupne liste čekanja, formiranje Nacionalne agencije koja će evidentirati donatore i prikupljati i upućivati organe u centre koji presađivanje mogu da urade. Tek tada naši bolesnici biće na inostranim listama čekanja. Do tada transplantaciji organa u inostranstvu mogu se nadati samo mlađi od 18 godina.