Kako do posla kad boraviš u ustanovi socijalne zaštite? 1Foto: www.mdri-s.org

Sve je zatvoreno, nema poseta, ne može se ni u dvorište, i svako ima svoj raspored za obrok kako bi se izbegle gužve. Pravila su dosta blaža u normalnim okolnostima, ali ipak postoje i znaju da budu naporna. Tako kažu Anica Klepo i Zorica Stanković, koje su veći deo svog života provele u rezidencijalnim ustanovama.

Iako još mlade, u tridesetim i četrdesetim godinama, starački dom na Karaburmi činio im se prihvatljivijim za život naspram ustanova za osobe sa intelektualnim poteškoćama u kojima su ranije bile.

Kao korisnice doma socijalne zaštite ali i učesnice programa za samozastupanje koji sprovodi Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S), Anica i Zorica govore za Danas o ograničenjima rezidencijalnih ustanova i važnosti podrške korisnicima/ama u zapošljavanju i osamostaljivanju.

I Anica i Zorica su jedno vreme imale svoj stan i bile zaposlene u trgovinskim lancima, gde su slagale i pakovale robu.

– Radila sam u Maksiju, Zari, Mangu, premeštali su me od radnje do radnje. Imala sam stan, to je stanovanje uz podršku što je udruženje API organizovalo, i tu sam živela godinama. To je sad ugašeno pa su nas vratili u dom, a kad si u domu, ne daju ti da radiš – kaže Anica.

Asocijacija za promovisanje inkluzije (API) je jedno vreme kroz program stanovanja uz podršku omogućavala osobama sa intelektualnim poteškoćama da se zaposle i žive samostalno. Iako je to deo obaveznog procesa deinstitucionalizacije, sredstava je bilo tek toliko da su njihove zarade išle za stan, dok im je hrana obezbeđivana preko socijalnih centara. Kako je i to postalo neodrživo, ovaj program je pre dve godine ugašen i korisnici/e su vraćeni u domove ili svojim porodicama, a to je za mnoge značilo i prestanak radnog odnosa.

– Ja sam se vratila u dom u Sremčici, ali sam tražila da me prebace na Karaburmu jer ovde može da se izlazi. Socijalna radnica je bila protiv, kaže „bolje ti je u Sremčici“, ali ja sam ipak htela da se prebacim – priča Anica.

Kako kaže, tu je od novembra, dok je Zorica na Karaburmi već tri godine. Nedostaje im posao, pa pronalaze neformalne angažmane kao što je prodaja časopisa Lice ulice. Kad bi se zaposlile, izgubile bi pravo na dom, jer se za korisnike socijalne zaštite podrazumeva da su već zbrinuti i da im samim tim posao ne treba. Kako osobe sa intelektualnim poteškoćama uglavnom mogu da rade slabo plaćene poslove, ne bi bile u mogućnosti da se same izdržavaju i plaćaju stan. Anica i Zorica kažu da bi volele da rade ono što znaju, a to je pakovanje ili slaganje robe.

– To znamo, nismo se školovale za nešto drugo, kažu.

Jako mali procenat dece sa intelektualnim teškoćama koja su smeštena u rezidencijalne ustanove bude obuhvaćen obrazovanjem. Kako ne stiču nikakve veštine, kasnije se ne zapošljavaju, neretko im se sasvim oduzima poslovna sposobnost i oni ostaju u domovima čak i do kraja života. Život u domovima, kako se pokazalo, ugrožava zdravlje i razvoj ljudi, ne omogućava im uključivanje u zajednicu, a često su korisnici podvrgavani i nehumanim i ponižavajućim postupcima.

– Dosta mi je ovih pravila, ceo život neki kućni red, ne možeš sad da jedeš, ne može napolje, ako izađeš, moraš da se vratiš do 10 sati, dosta više – priča Anica, koja se nada, kao i Zorica, da će ponovo doći do nekog stana i dobiti priliku da se zaposli.

Bez strategije deinstitucionalizacije

Smeštaj u ustanovama socijalne zaštite jedan je od glavnih problema osoba sa psihosocijalnim i intelektualnim teškoćama. Iako je Srbija u okviru poglavlja 23 u obavezi da sprovede proces deinstitucionalizacije, na ovom polju, kako potvrđuje izveštaj Evropske komisije za 2019. godinu, nije bilo nikakvog napretka. Osim što nedostaje strategija za osobe sa invaliditetom, država još uvek nije donela sveobuhvatnu strategiju deinstitucionalizacije.  Srbiji postoji 16 domova za osobe sa intelektualnim teškoćama, u kojima boravi oko 4.414 korisnika.

Tekst je nastao u okviru projekta „Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji“, podržan kroz partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD)

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.